Orvel ''Životinjska farma''

Autoportret Marka Tvena

''Knjige su dokaz da ljudi stvaraju magiju''

Čekaj me - Konstantin Simonov

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

1941. 

Aleksa Šantić

ŠTO TE NEMA?... 

Kad na mlado poljsko cv'jeće

Biser niže ponoć nijema,

Kroz grudi mi želja l'jeće:

"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade

I duša se miru sprema,

Kroz srce se glasak krade:

"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi

U trepetu od alema,

I tad duša pjesmu budi:

"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće

I kad tuga uzdah sprema,

Moja ljubav pjesmu kreće:

"Što te nema, što te nema"...

1897. 

                        Radni sto pesnika, nalazi se u spomen-sobi u Mostaru

                                          Poslednji dani Alekse Šantića

http://www.barikada.com/vremeplov/mostarenje/2009-11-13_sto_te_nema.php

Trebinje 

''На дан њеног венчања'' Велимир Рајић

И срушише се лепи снови моји,

Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне 
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
»Проста ти била моја љубав жива!”

Dražen Ričl Zijo/Para

Prvi pevač Crvene jabuke, gitarista Elvisa J. Kurtovića, jedan od aktera prve sezone Top liste nadrealista. 

Preporuka - film

Wall-e

Trenutno se čita.......

Da li si čula pesmu umornih slavuja

Da li si čula pesmu umornih slavuja,
u majska jutra rana glasnike oluja?
Sa dlana pevaju, na srce stanu,
rađaju vrelu suzu da okupa dušu.

Po malo starim, malo se nadam
da će ti biti bolja sudbina.

Zatrepte uspomene, slivaju se boje,
pomerene od sata stvaraju ti lice.
Umiven lažima, zakletvu pišem,
dok tvoje oči šire pesak pustinje.

Poljupci odneseni, usne su ti puste,
mačevi zavedeni, mirišu na ruže.
Kotrljam zablude, pesmu slavuja,
možda se naše senke još ljube kraj reke.

Jovan Stojiljković

Radoje Domanović

Satiričar čijeg pera su se plašili članovi kraljevske porodice Obrenović.
Rodom iz Šumadije, iz učiteljske porodice.
O ljubavi ništa nije znao,kako sam kaže, dok nije upoznao Nataliju Raketić, tamnokosu učiteljicu. Zbog nje je često iz Beograda dolazio krišom u Srem i Sremske Karlovce.

Natalija zbog ljubavi prelazi u Prokuplje da radi, kako bi bila bliže Domanoviću koji predaje u Prokuplju. Za Nataliju pričaju da je bila divna učiteljica koja je posebno brinula o seoskoj deci koja su dugo pešačila do škole po zimi - trljala im je prozeble uši, sušila rukavice. Deca su je volela i sa ljubavlju radila domaće zadatke.
Tadašnji profesor pirotske gimnazije bio je i Jaša Prodanović. 1895. godine prvi put je ugledao jednog mladog čoveka nebrižljivo obučenog, guste kose čiji su se pramenovi lepili za čelo. Mislio je da je to novi obućarski pomoćnik koga su očekivali, ali je u stvari to bio njegov budući bliski prijatelj Radoje Domanović.
Radoje uskoro ženi Nataliju, Jaša im je bio kum. Prodanović je i uticao na Domanovića da nastavi sa svojim književnim radom u palanci.
Mladi bračni par delio je dobro i zlo, ali više zlo. Pošto Radoje nije bio miljenik dinastije zbog svojih stavova koje je prenosio u dela često je bio premeštan. Raspoređen je u Vranje. Tamo, u gimnaziji, srpski jezik predaje Bori Stankoviću. Učenicima se svideo stil predavanja i ideje koje je pokušavao da im prenese mladi profesor Radoje. Negovao je čist književni jezik i umeo je lepo da priča. Prema rečima Jaše Prodanovića, tako ''slatko'' su umeli da govore još Nušić, glumac čika Ilija Stanojević i Žarko Ilić.
I Pirot i Vranje su bili puni beogradskih profesora koji su zbog politike proterani u unutrašnjost. Oni su se međusobno družili što nije odgovaralo dinastiji i vladajućem telu. Radoje je opet premešten, ovaj put u Leskovac. Natalija ga svuda prati.
Leskovačka gimnazija otpušta pisca nakon depeše kralja Aleksandra Obrenovića koji traži hitno penzionisanje i otkaz onima koji su nepovoljno govorili o novoj rezoluciji o srednjim školama. Otpuštena je i Natalija iz osnovne škole. Vraćaju se u Beograd, bez posla i imetka, sa malom ćerkom.
U Beogradu Janko Veselinović i Milorad Mitrović uvode Domanovića u redakcije, pokazuju mu kafane. Njegovi tekstovi počinju da se objavljuju u novinama i časopisima. Dok su drugi po ceo dan sedeli u kafanama, njega mesto nije držalo. Popio bi svoje piće, posedeo malo i krenuo dalje.
Našem piscu je delovalo šašavo njegovo pisanje satire Kraljević Marko po drugi put među Srbima. Ipak, smatrao je da će se nekome dopasti. Nije ni slutio kakav će haos ta priča izazvati. Njegove priče nanosile su udarce despotizmu dinastije Obrenović.
U vreme književne slave umire mu sin. Kraj dinastije Obrenović slavio se kao praznik. Radoje sa ženom i ćerkom odlazi u Minhen. Posećuje predavanja o slikarstvu, i sam uzima kičicu u ruku. Mogao je da postane veliki slikar ali je umesto toga postao veliki pisac. Za muziku nije mario.
Sam obilazi neke gradove Nemačke. Dogovor je da se sa ženom, detetom i prijateljem nađe u Beču. U Beču Natalija cele noći nije mogla da zaspi od kašlja korisnika susedne sobe. Taj kašalj ju je podsećao na kašalj njenog muža. Na hodniku se susreće sa Radojem koji ih je dva dana tražio u Beču a razdvajali su ih samo zidovi.
I dalje posećuje beogradske kafane a cela kafana je volela da sluša kako lepo govori. Tada se nije pilo da bi se napilo već da bi se na dva-tri sata zaboravilo na svu svirepost života i nepravde. Svuda je sa radošću dočekivan. Niko nije znao da je počeo da poboljeva od tuberkuloze.
4. avgusta 1908. umire u 35. godini života.

Janko Veselinović

Rođen 1. maja 1862. godine u Salašu Crnobarskom, u Mačvi.
Školovao se u Glogovcu i Šapcu. Otac mu je bio sveštenik i nadao se da će sin krenuti njegovim stopama jer je imao divan glas za crkveno pojanje. Umesto Bogoslovije Janko upisuje Učiteljsku školu u Beogradu, ali je nije završio.
Obožavao je pozorište, često je statirao u predstavama. Posećivao je posela, pevao, pričao priče.
 Ministarstvo prosvete ga postavlja za privremenog učitelja u Svileuvi. Tu upoznaje Jovanku Jovanović. Svadbeno veselje je trajalo tri dana.

Jankove pripovetke postaju sve slavnije. Porodičnu idilu narušava smrt dece još u kolevci, ostaje im samo ćerka Persida.
Veselinović se okreće politici. Često je premeštan i otpuštan a dešavalo se i da završi u zatvoru.
Postaje predsednik opštine Koceljeva ali ne uspeva da usreći ni narod ni sebe. Završavao je na sudu zbog malverzacija.

Odlučuje se da završi telegrafski kurs u Beču, pa u Beogradu, ali ne uspeva. Mlađi polaznici kursa su prvo mislili da je on novi profesor zbog razlike u godinama.
Pomoćnik urednika Srpskih novina, korektor Državne štamparije, objavljuje pripovetke, roman, njegova dela počinju da se izvode u pozorištu. Tu se zagledao u primadonu Velu Nigrinovu.
Član je pozorišnog odbora sa Sremcem, Nušićem, Glišićem. U kafani su ga prijatelji često molili da zapeva.  Boemski život je ispunjen nedostatkom novca i povremenim hapšenjima. Često je korekturu svojih članaka obavljao u zatvoru. Šantić je dva puta dolazio u Beograd i oba puta je njegov prijatelj bio iza brave. Prijatelji posećuju Janka u zatvoru i tu nastaje naredna slika.

Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić, Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović i Milorad Mitrović. Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić

Tri meseca zatvora poremetili su Jankovo zdravlje. Prvo se javlja tuberkuloza a zatim i bubrežna bolest. Tokom posete sestrama u Nišu pada u postelju. Tu je dočekao i 43. rođendan. Vraća se u Beograd, zatim u Glogovac. U nedelju 12. juna 1905. mu je pozlilo. Nekoliko dana kasnije umire. Svi putevi u Mačvi bili su zakrčeni tog Vidovdana. Narod, prijatelji, porodica, kolege pratile su pisca na večni počinak. Nisu mogli da se odluče ko će da drži govor. Skočio je Radoje Domanović i jedva izgovorio: ''Srbijo, majku ti...Sve što vredno imađaše ti posahranjiva!''

                                                  Sahrana Janka Veselinovića

Anegdote iz Skadarlije

Preuzeto sa http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?PHPSESSID=377pcrvr8ta4577ga36tcb08s0&topic=591.0

Književnik bez zanimanja

Tražio Đuro Jakšić od upravnika policije objavu da pređe u Zemun, koji se u to doba nalazio u inostranstvu, a Tucaković ga strogo pita:
— A ko si ti i kako se zoveš?
— Đorđe Jakšić.
— A šta si?
— Književnik.
— Ama, ne pitam te to — nervira se policijski birokrata — nego kaži mi svoje pravo zanimanja: čime se baviš?
— Gospodine upravniče, nemam ja drugog zanimanja — prkosno će Jakšić. — Ja sam po svom prvom zanimanju pesnik i dramatičar, što će reći — književnik!
Upravnik sleže ramenima i pritisnu zvonce na stolu a kad stiže ćata on pokazujući na Đuru, reče:
— Dela, ćato, zvao sam te da ovom objavu napišeš. Zove se Đorđe Jakšić.
— Izvinite, a kakvo zanimanje da stavim dotičnog — ponizno će ćata mrljajući perom po tabaku.
— Napiši — reče upravnik policije. — Napiši, književnik bez zanimanja.
Kad je ovo ćata sročio on upita:
— Gospodine upravniče, a da li da rečenom Jakšiću izdamo besplatnu objavu ili da naplatimo taksu?
— Dabome, napiši, besplatno - reče upravnik dobronamerno i dodade: — To je po Cukićevoj policijskoj uredbi. Tamo član 49. glasi: skitnice, Cigani, muzikanti i druga slična im lica bez stalnog zanimanja, dobijaju objavu besplatno. Zato izdaj i ovom nesrećniku Jakšiću, književniku bez zanimanja, besplatnu objavu!



Mora progovoriti

Sedi društvo kod Tri šešira i u razgovoru neko reče:
— Zamislite, kad je već reč o deci, našem prijatelju, onom novinaru, rodilo se nemo dete!
— Šta ćeš, prijatelju, biće to, sigurno, vladin novinar — primeti Sremac.
— Ali, gospodine Stevo, dete je žensko?
— E, ako je dete žensko, onda roditelji neka više ne brinu — mora progovoriti.





Žena je skupa stvar

Sreo Nušić jednog poznanika, neraspoloženog i ćutljivog pa ga upita što se tako skunjio?
— Kako da se i ne bih skunjio — ovaj odgovara. Eto, nedavno sam se oženio, a moram da pravim već drugu menicu. Nisam ni slutio da brak baš toliko košta.
— Ne mari ništa, mladiću uteši ga Nušić. — Žena je skupa stvar, ali dugo traje.

Podstanar ispod klupe

Iako nije bio u stalnom radnom odnosu Tin je dosta honorarno sarađivao svojim prilozima i prevodima po listovima i časopisima, a savremenici govore da je u Beogradu najpre stanovao sa Draincem u Bosanskoj 40, zatim u Jug Bogdanovoj 15, Vasinoj 21 i Antikvarnici Vlajka Ignjačevića-Marsovca preko puta Pravnog fakulteta. Ali kako bi često ostajao u Skadarliji do zore možda bi zahvaljujući dobrom piću jutro dočekao na kojoj klupi parka, kao što tvrdi jedna anegdota:
Žandar budi zaspalog Tina na klupi u parku, a pritom ispod nje zapaža još jednog čoveka u snu pa će reći:
— Pobogu, gospodine Tine ko je taj što spava pod vašom klupom?
Trljajući oči i zevajući tek rasanjeni Tin kaže žandarmu.
— Polako, nemojte vikati, probudićete mog podstanara Raku Drainca!


Kosta Dimitrijević Život boemske Skadarlije

Trenutno se čita......

Rođendanski poklon. Priča o porodici Nehru - Gandi.

Vojislav Ilić. Porodica Ilić

Sin Jove Ilića, bivšeg ministra, u čiju kuću su dolazili Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Branislav Nušić, Aleksa Šantić, Stevan Sremac, Radoje Domanović, Jovan Skerlić, Janko Veselinović, Laza Lazarević. Tokom studiranja Jova se družio sa Vukom Karadžićem, Brankom Radičevićem, Njegošem, Ivanom Mažuranićem. Blizak prijatelj i komšija bio mu je i Đura Jakšić.

                                                                Jovan Ilić (1824-1901)

                                                            Kuća porodice Ilić

Sinovi Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko ostavili su trag u srpskoj književnosti.
U njegovoj kući nastaje Društvo za umetnost, čija je težnja bila da neguje srpsku i slovensku umetnost. To udruženje je okupilo najznačajnija imena tadašnje srpske kulture. Nušić dom Ilića naziva ''jedinim književnim klubom u prestonici''. U njihovoj bašti prvi put čita svoju komediju Narodni poslanik.
Vojislav je bio bolešljiv, jedva je školu pohađao. Stigao je do trećeg razreda gimnazije, kratko je pohađao Veliku školu. Društvo talentovanih književnika u njegovoj kući uticalo je na njega da se bavi poezijom.
Urednik Otadžbine mislio je da je Vojislav ukrao pesme od svog oca ali ga je Jova uz osmeh uverio da nije tako, iznenađen talentom svog sina.

                                               Vojislav sa majkom i bratom (verovatno Žarko)
Zaljubljuje se u mladu glumicu Zorku Kolarović, ali nju udaju za starijeg udovca. Vojislav svoje razočaranje pretapa u stihove.
Ilićevima se u komšiluku pridružuje Đura Jakšić sa porodicom. Deca zajedno rastu i druže se. Vojislav se zaljubljuje u Jakšićevu Tijanu, a ni ona nije ravnodušna. Nakon tri godine mladi par se uzima.
Stari Jova Ilić je bio protiv te ženidbe u početku jer Vojislav još uvek nije zarađivao. Mladenci nisu imali novca ni za burme već su ih pozajmili od kumova.
Ubrzo na svet dolaze Zorka i Momčilo. Dom Ilića je ispunjen srećom. Vojislav je pisao kao nikada do tada. Ali, porodična sreća je kratko trajala. 1885. umire mali Momčilo, a zatim i Tijana koja je imala svega osamnaest godina. Ubrzo im se pridružuje i Zorka. Stihovi pesnika Vojislava su ispunjeni tugom. Tada je imao 26 godina.
Vojislav se zbližava sa Milevom, Tijaninom mlađom sestrom. Tuga koja ih je povezala pretvara se u ljubav.
Ovaj par napušta Beograd na neko vreme, odlaze u Sremsku Kamenicu. Protivljenje porodice prekida ovu vezu. Mileva se udaje u Prokuplje i umire u 21. godini.

                                                                     (1860-1904)

 Vojislav se okreće kafani. Od jutra do mraka je obilazio kafane za čijim stolovima je pisao pesme, tu prima honorare i tuguje za voljenima. Jova se nadao da će voljenog sina spasti ženidbom od propadanja. Žene ga Zorkom Filipović. Vojislav je pred odlazak kod matičara ošamario austrijskog žandarma ispred kafane. Mladoženju hapse, svatovi su u panici kako će na svadbu bez njega. Šalju depešu predsedniku vlade koji oslobađa mladog Ilića. Vojislav se 1888. godine po drugi put ženi.

Zorka o svom suprugu: ''Pre svega bio je pesnik i donekle kafanski čovek. Voleo je srpsku pesmu i muziku. A i rusku. Vojislav je voleo i pijanino, a i sam je malo pevao. Prijatan mu je bio glas, ali slab i tih. Politiku je mnogo voleo i vatreno o njoj raspravljao'' (Ljubavi srpskih pisaca, Đorđe Popović)
Vojislav umire 21. januara 1894. u 34. godini od tuberkuloze. Za sobom je ostavio suprugu i ćerku Svetlanu. Njegov otac se još više povukao i više nikoga nije primao.

Politika je bila važan deo porodice Ilić. Nisu bili članovi nijedne stranke jer se njihovi stavovi nisu poklapali u potpunosti sa stavovima vladajućih stranaka. Zbog politike im je često pretila robija. Vojislav je već zbog svojih prvih pesama osuđen na robiju ali mu je kazna bila ublažena. Poslali su ga u Solun što je smatrano kao službeno progonstvo. Često je pozivan na vojne vežbe koje će ga koštati zdravlja a tek pred smrt će dobiti državnu službu.
Dragutin je zbog svojih kritika i pesama bežao iz Srbije, porodica nije znala gde je. Učestvovao je u demonstracijama kada je kralj Milan proterao svoju suprugu Nataliju iz zemlje. Uređivao je časopise, pisao drame, kao i jedan od prvih naučnofantastičnih tekstova kod nas; pesme, pripovetke, istočnjačku prozu. Najduže je živeo od svih Jovinih sinova, dočekao je propadanje porodične kuće.

                                                                  Dragutin (1858-1926)

Milutin je pisao satirične pesme koje su bile inspiracija Radoju Domanoviću. Upravnik Narodnog pozorišta nije smeo na scenu da postavi njegovu komediju Novo doba plašeći se reakcije vlasti i hapšenja. Zbog kritikovanja vlasti otpušten je iz službe pet meseci pre sticanja prava na penziju. Najstariji Jovin sin je pisao komedije ali one nisu igrane zbog političkih crta. Pisao je pesme i pripovetke a jedinu njegovu zbirku objavila je njegova supruga nakon njegove smrti.

                                                                    Milutin (1856-1892)
I Žarko (1863-1907)  je, kao i Milutin, bio otpušten nekoliko meseci pre ostvarenja prava na penziju. Nazivali su ga srpskim Mark Tvenom. Proglasili su ga najduhovitijim Beograđaninom. Retko je pisao a njegove anegdote bile su inspiracija Nušiću, Sremcu i Domanoviću.

                                                                    Milutin i Vojislav