Sin Jove Ilića, bivšeg ministra, u čiju kuću su dolazili Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Branislav Nušić, Aleksa Šantić, Stevan Sremac, Radoje Domanović, Jovan Skerlić, Janko Veselinović, Laza Lazarević. Tokom studiranja Jova se družio sa Vukom Karadžićem, Brankom Radičevićem, Njegošem, Ivanom Mažuranićem. Blizak prijatelj i komšija bio mu je i Đura Jakšić.
Jovan Ilić (1824-1901)
.png)
Kuća porodice Ilić
Sinovi Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko ostavili su trag u srpskoj književnosti.
U njegovoj kući nastaje Društvo za umetnost, čija je težnja bila da neguje srpsku i slovensku umetnost. To udruženje je okupilo najznačajnija imena tadašnje srpske kulture. Nušić dom Ilića naziva ''jedinim književnim klubom u prestonici''. U njihovoj bašti prvi put čita svoju komediju Narodni poslanik.
Vojislav je bio bolešljiv, jedva je školu pohađao. Stigao je do trećeg razreda gimnazije, kratko je pohađao Veliku školu. Društvo talentovanih književnika u njegovoj kući uticalo je na njega da se bavi poezijom.
Urednik Otadžbine mislio je da je Vojislav ukrao pesme od svog oca ali ga je Jova uz osmeh uverio da nije tako, iznenađen talentom svog sina.
Vojislav sa majkom i bratom (verovatno Žarko)
Zaljubljuje se u mladu glumicu Zorku Kolarović, ali nju udaju za starijeg udovca. Vojislav svoje razočaranje pretapa u stihove.
Ilićevima se u komšiluku pridružuje Đura Jakšić sa porodicom. Deca zajedno rastu i druže se. Vojislav se zaljubljuje u Jakšićevu Tijanu, a ni ona nije ravnodušna. Nakon tri godine mladi par se uzima.
Stari Jova Ilić je bio protiv te ženidbe u početku jer Vojislav još uvek nije zarađivao. Mladenci nisu imali novca ni za burme već su ih pozajmili od kumova.
Ubrzo na svet dolaze Zorka i Momčilo. Dom Ilića je ispunjen srećom. Vojislav je pisao kao nikada do tada. Ali, porodična sreća je kratko trajala. 1885. umire mali Momčilo, a zatim i Tijana koja je imala svega osamnaest godina. Ubrzo im se pridružuje i Zorka. Stihovi pesnika Vojislava su ispunjeni tugom. Tada je imao 26 godina.
Vojislav se zbližava sa Milevom, Tijaninom mlađom sestrom. Tuga koja ih je povezala pretvara se u ljubav.
Ovaj par napušta Beograd na neko vreme, odlaze u Sremsku Kamenicu. Protivljenje porodice prekida ovu vezu. Mileva se udaje u Prokuplje i umire u 21. godini.
(1860-1904)
Vojislav se okreće kafani. Od jutra do mraka je obilazio kafane za čijim stolovima je pisao pesme, tu prima honorare i tuguje za voljenima. Jova se nadao da će voljenog sina spasti ženidbom od propadanja. Žene ga Zorkom Filipović. Vojislav je pred odlazak kod matičara ošamario austrijskog žandarma ispred kafane. Mladoženju hapse, svatovi su u panici kako će na svadbu bez njega. Šalju depešu predsedniku vlade koji oslobađa mladog Ilića. Vojislav se 1888. godine po drugi put ženi.
Zorka o svom suprugu: ''Pre svega bio je pesnik i donekle kafanski čovek. Voleo je srpsku pesmu i muziku. A i rusku. Vojislav je voleo i pijanino, a i sam je malo pevao. Prijatan mu je bio glas, ali slab i tih. Politiku je mnogo voleo i vatreno o njoj raspravljao'' (Ljubavi srpskih pisaca, Đorđe Popović)
Vojislav umire 21. januara 1894. u 34. godini od tuberkuloze. Za sobom je ostavio suprugu i ćerku Svetlanu. Njegov otac se još više povukao i više nikoga nije primao.
Politika je bila važan deo porodice Ilić. Nisu bili članovi nijedne stranke jer se njihovi stavovi nisu poklapali u potpunosti sa stavovima vladajućih stranaka. Zbog politike im je često pretila robija. Vojislav je već zbog svojih prvih pesama osuđen na robiju ali mu je kazna bila ublažena. Poslali su ga u Solun što je smatrano kao službeno progonstvo. Često je pozivan na vojne vežbe koje će ga koštati zdravlja a tek pred smrt će dobiti državnu službu.
Dragutin je zbog svojih kritika i pesama bežao iz Srbije, porodica nije znala gde je. Učestvovao je u demonstracijama kada je kralj Milan proterao svoju suprugu Nataliju iz zemlje. Uređivao je časopise, pisao drame, kao i jedan od prvih naučnofantastičnih tekstova kod nas; pesme, pripovetke, istočnjačku prozu. Najduže je živeo od svih Jovinih sinova, dočekao je propadanje porodične kuće.
Dragutin (1858-1926)
Milutin je pisao satirične pesme koje su bile inspiracija Radoju Domanoviću. Upravnik Narodnog pozorišta nije smeo na scenu da postavi njegovu komediju Novo doba plašeći se reakcije vlasti i hapšenja. Zbog kritikovanja vlasti otpušten je iz službe pet meseci pre sticanja prava na penziju. Najstariji Jovin sin je pisao komedije ali one nisu igrane zbog političkih crta. Pisao je pesme i pripovetke a jedinu njegovu zbirku objavila je njegova supruga nakon njegove smrti.
Milutin (1856-1892)
I Žarko (1863-1907) je, kao i Milutin, bio otpušten nekoliko meseci pre ostvarenja prava na penziju. Nazivali su ga srpskim Mark Tvenom. Proglasili su ga najduhovitijim Beograđaninom. Retko je pisao a njegove anegdote bile su inspiracija Nušiću, Sremcu i Domanoviću.
Milutin i Vojislav
Sinovi Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko ostavili su trag u srpskoj književnosti.
U njegovoj kući nastaje Društvo za umetnost, čija je težnja bila da neguje srpsku i slovensku umetnost. To udruženje je okupilo najznačajnija imena tadašnje srpske kulture. Nušić dom Ilića naziva ''jedinim književnim klubom u prestonici''. U njihovoj bašti prvi put čita svoju komediju Narodni poslanik.
Vojislav je bio bolešljiv, jedva je školu pohađao. Stigao je do trećeg razreda gimnazije, kratko je pohađao Veliku školu. Društvo talentovanih književnika u njegovoj kući uticalo je na njega da se bavi poezijom.
Urednik Otadžbine mislio je da je Vojislav ukrao pesme od svog oca ali ga je Jova uz osmeh uverio da nije tako, iznenađen talentom svog sina.
Zaljubljuje se u mladu glumicu Zorku Kolarović, ali nju udaju za starijeg udovca. Vojislav svoje razočaranje pretapa u stihove.
Ilićevima se u komšiluku pridružuje Đura Jakšić sa porodicom. Deca zajedno rastu i druže se. Vojislav se zaljubljuje u Jakšićevu Tijanu, a ni ona nije ravnodušna. Nakon tri godine mladi par se uzima.
Stari Jova Ilić je bio protiv te ženidbe u početku jer Vojislav još uvek nije zarađivao. Mladenci nisu imali novca ni za burme već su ih pozajmili od kumova.
Ubrzo na svet dolaze Zorka i Momčilo. Dom Ilića je ispunjen srećom. Vojislav je pisao kao nikada do tada. Ali, porodična sreća je kratko trajala. 1885. umire mali Momčilo, a zatim i Tijana koja je imala svega osamnaest godina. Ubrzo im se pridružuje i Zorka. Stihovi pesnika Vojislava su ispunjeni tugom. Tada je imao 26 godina.
Vojislav se zbližava sa Milevom, Tijaninom mlađom sestrom. Tuga koja ih je povezala pretvara se u ljubav.
Ovaj par napušta Beograd na neko vreme, odlaze u Sremsku Kamenicu. Protivljenje porodice prekida ovu vezu. Mileva se udaje u Prokuplje i umire u 21. godini.
Vojislav se okreće kafani. Od jutra do mraka je obilazio kafane za čijim stolovima je pisao pesme, tu prima honorare i tuguje za voljenima. Jova se nadao da će voljenog sina spasti ženidbom od propadanja. Žene ga Zorkom Filipović. Vojislav je pred odlazak kod matičara ošamario austrijskog žandarma ispred kafane. Mladoženju hapse, svatovi su u panici kako će na svadbu bez njega. Šalju depešu predsedniku vlade koji oslobađa mladog Ilića. Vojislav se 1888. godine po drugi put ženi.
Zorka o svom suprugu: ''Pre svega bio je pesnik i donekle kafanski čovek. Voleo je srpsku pesmu i muziku. A i rusku. Vojislav je voleo i pijanino, a i sam je malo pevao. Prijatan mu je bio glas, ali slab i tih. Politiku je mnogo voleo i vatreno o njoj raspravljao'' (Ljubavi srpskih pisaca, Đorđe Popović)
Vojislav umire 21. januara 1894. u 34. godini od tuberkuloze. Za sobom je ostavio suprugu i ćerku Svetlanu. Njegov otac se još više povukao i više nikoga nije primao.
Politika je bila važan deo porodice Ilić. Nisu bili članovi nijedne stranke jer se njihovi stavovi nisu poklapali u potpunosti sa stavovima vladajućih stranaka. Zbog politike im je često pretila robija. Vojislav je već zbog svojih prvih pesama osuđen na robiju ali mu je kazna bila ublažena. Poslali su ga u Solun što je smatrano kao službeno progonstvo. Često je pozivan na vojne vežbe koje će ga koštati zdravlja a tek pred smrt će dobiti državnu službu.
Dragutin je zbog svojih kritika i pesama bežao iz Srbije, porodica nije znala gde je. Učestvovao je u demonstracijama kada je kralj Milan proterao svoju suprugu Nataliju iz zemlje. Uređivao je časopise, pisao drame, kao i jedan od prvih naučnofantastičnih tekstova kod nas; pesme, pripovetke, istočnjačku prozu. Najduže je živeo od svih Jovinih sinova, dočekao je propadanje porodične kuće.
Milutin je pisao satirične pesme koje su bile inspiracija Radoju Domanoviću. Upravnik Narodnog pozorišta nije smeo na scenu da postavi njegovu komediju Novo doba plašeći se reakcije vlasti i hapšenja. Zbog kritikovanja vlasti otpušten je iz službe pet meseci pre sticanja prava na penziju. Najstariji Jovin sin je pisao komedije ali one nisu igrane zbog političkih crta. Pisao je pesme i pripovetke a jedinu njegovu zbirku objavila je njegova supruga nakon njegove smrti.
I Žarko (1863-1907) je, kao i Milutin, bio otpušten nekoliko meseci pre ostvarenja prava na penziju. Nazivali su ga srpskim Mark Tvenom. Proglasili su ga najduhovitijim Beograđaninom. Retko je pisao a njegove anegdote bile su inspiracija Nušiću, Sremcu i Domanoviću.
Нема коментара:
Постави коментар