....Nije se udala, udali su je. Nekoliko dana pre mog dolaska. Da sam manje spavao, da sam i noću putovao, da je bilo manje umora, da su bile manje ravnice i niža brda koja je trebalo pregaziti, došao bih na vreme, ona se ne bi udala za Emina, a ja možda ne bih otišao iz sela. I ničeg ne bi bilo od ovog što me boli, ni Harunove smrti, ni ove noći, poslednje. A možda bi i bilo, jer neka noć mora biti poslednja, i nešto mora biti što boli, uvek......
....Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po lepoti. I po izrazu patnje na licu kakvo nikad više nisam video, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao. Zbog te žene, jedine koju sam voleo u životu, nisam se oženio. Zbog nje, izgubljenje, zbog nje, otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osećao sam se poharan i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice, i ne znajući. Bolela me, odsutna.....
...Bilo bi bolje da si me čekala, šaputao sam, u sebi, bilo bi lakše. Ne znam zašto, ali bi lakše bilo. Možda si ti važnija od zavičaja, i rodnog doma, sad, kad te nema. Kamo sreće da te nema, bilo bi lakše, bilo bi bolje. Bez tebe, više me bole tuđe daljine, i prazni drumovi, i čudni snovi koje sanjam i na javi, a ne mogu da ih odagnam, bez tebe. Ne žalim, svejedno je, a dozivam njenu senu, njen nestali lik, da se oprostim, poslednji put, da je ostavim još jednom....
....Danima i sedmicama sam putovao, da te vidim. Uveče sam legao pod šumsko drvo, gladan, izubijanih nogu, promrzao od ledene kiše, i zaboravljao na sve, razgovarajući sa tobom. Koračao sam drumovima bez kraja, uplašio bih se koliko ih ima i kakve su strašne razdaljine na svetu, da te nisam držao za ruku, išao uz tvoje bedro, uz tvoj bok, jedva čekajući ravan drum, da zatvorim oči, da mi budeš bliža i jasnija....
Нема коментара:
Постави коментар