Osetila je nešto lepljivo na obrazu. Madam Brams se promeškoljila i polako otvorila jedno oko, pa drugo. Gospođa Noris, to dosadno kuče, njuškalo joj je oko glave. Polako ju je ćušnula sa kreveta i ustala. Beatris bi bila verovatno ljuta zbog tog postupka, ali Beatris nije ovde. Uvek je branila to kuče, što je još više išlo na živce madam Brams. ’’Prokleta džukela’’, promrljala je. Dogegala se do lavaboa i bacila pogled na svoj odraz. ’’Pa, i dalje si tu’’, rekla je sarkastično. Krenula je ka kuhinji, spotaknuvši se na lopticu, omiljenu igračku Gospođe Noris. Promrljala je niz sočnih psovki, proklinjući dan kada je prihvatila to štene. Beli špic ju je pratio u stopu, njuškajući razbacanu odeću na podu. ’’Hmmm, srediću to sutra’’, nemarno je bacila pogled na krš. Ušla je u kuhinju i pristavila čaj. Dok se čajnik polako zagrevao, pomerila je zavesu da bi videla kakvo je vreme napolju. Oblaci su nagoveštavali nevreme, kupole moskovskih crkava su se nazirale kroz maglu, ali madam Brams ionako nije imala nameru da izađe napolje. Ni danas. A ni sutra. Možda u petak. I to je bilo malo verovatno. Ali, da se ona vrati svom čaju. To ju je jedino interesovalo u ovom momentu. ’’Mogla bih i zavese da operem’’, mislila je dok je srkutala vreo čaj. Kuća je bila u haosu, ali joj to nije smetalo. Sudopera puna prljavih sudova, slavina koja curi, skorela masnoća na šporetu, puna korpa neopranog veša, dlake Gospođe Noris na jastucima, razbacane stvari....i prašina....Volela je prašinu. Iako je znala da je to totalno nehigijenski i ne baš uobičajeno uživala je da šeta ulicom a da se oblak prašine uvija oko njenog tela. Volela je i miris prašine nakon kiše, sećalo ju je na detinjstvo. U njenom životu ionako ništa nije bilo uobičajeno, ali njoj to nije smetalo. Kikotanje dečurlije, podsmevanje njenom patkastom hodu i smešnim loknama koje nikada nije mogla da ukroti, pa ni sada posle toliko godina. Smatrali su da je osobenjak, čudakinja, a ona nije marila za te opaske. Bilo joj je svejedno. Život je proticao pored nje, a ona ga nije doticala, nehajno je gledala kako vreme leti pored nje ni ne pokušavajući da ide u korak sa njim. Povukla se u ilegalu, i smatrala je da joj je sasvim dobro. Nije se žalila, nije težila nečem velikom, nije sanjala, nije maštala, nije imala ciljeve, planove, ništa. Živela je od obroka do obroka, mada se nije potresala ni ako bi neki preskočila. Totalno letargična, nezainteresovana, isti dan za danom, bez promene. Vratila se u krevet i prebacila staro debelo ćebe preko glave.
Sat je zvonio i zvonio. Bunovno je iskobeljala glavu ispod pokrivača, pokušavajući da shvati gde se nalazi. ’’Ko je navio sat?I otkud meni sat?’’. Zafrljačila je časovnik u orman i on je zaćutao. Polako se pridigla u krevetu, češkajući se po nosu. Kosa joj se potpuno umrsila, i vapila je za pranjem. Osetila je neki smrad. ’’Budalasto kuče, nikada neće naučiti da koristi kupatilo’’. Opružila se po krevetu razmišljajući šta da radi. Mogla bi da se istušira, našminka, namiriše i obuče svoju omiljenu haljinu. Crnu, uzanu, koja joj je uvek isticala struk. Mogla bi i da prošeta do svog omiljenog parka, kupi orhideje i one preukusne krofne iz obližnje pekare. Zatim bi svratila na šolju tople čokolade u najboljoj poslastičarnici na Crvenom trgu. Od same pomisli na taj sjajni napitak pošla joj je voda na usta. Gotovo da je krenula da se sprema kada joj istog trena dosadi ta pomisao: ’’Bolje da ostanem u krevetu.To mogu i sutra.’’ Krenula je ka kupatilu i pogledala se u ogledalu. Prazno ju je gledala bleda žena čija je boja kože zabrinjavala. Bledilo je nije plašilo jer se i sama osećala kao da njeno telo bledi i nestaje. Pogledala je svoje šake, koščate i duge prste koje su nekada haotično dodirivale klavirske dirke. Dugo nije svirala ali nije ni osećala potrebu za tim. I dlanovi su pratili nezdravu boju lica. ’’Možda je to zbog osvetljenja’’. Sijalica je davala svoje poslednje znake života, kašljucajući sa prekidima i poigravajući se tako sa senkama u maloj prostoriji. ’’I sijalicu bih trebala da zamenim’’. Gospođa Brams je prošla kroz salon ka svojoj sobi, ignorišući gomilu računa i pisama iz banke koji su nehajno bačeni na hrastovom stočiću. ’’O tom ću misliti sutra’’, promrljala je omiljenu rečenicu Skarlet O’Hare i vratila se u svoj zamak pod jorganom.
Odjednom je sve bilo nekako ubrzano. Imala je osećaj kao da stoji u mestu a sve oko nje haotično žuri i nečemu odlazi. Pokušala je da napravi korak ali poda nije bilo. Nije videla ništa opipljivo oko sebe, kao da se kosmos rastapao poput sladoleda. Nijanse su se smenjivale formirajući kaleidoskop, nalik onom koji je još kao dete imala. Sve je nestajalo, pretapalo se iz jednog oblika u drugi. Delovalo joj je kao da se i ona sama topi i polako nestaje, kao da nikada nije ni postojala. Nije se razumela u metafiziku i kosmičku terminologiju, ali joj se činilo da svi atomi pucaju i da sve što ima strukturu gubi svoj smisao. Pogledala je svoje ruke ali tamo su se samo nazirale senke kostiju. Tako je bilo i sa nogama i sa ostatkom tela. Bledela je kao posteljina nakon prevelike upotrebe hemijskih sredstava. Neka žuta svetlost je zablještala, primoravajući je da zažmuri. Otvorila je oči, očekujući ništa ili nešto, i videla da je u svojoj kući. Salon je bio isti, na klaviru tri prsta debele i fine prašine (baš onakve kakvu je volela), kroz zavesu se nazirao blagi odsjaj uličnih svetiljki. Prišla je prozoru i videla da pada sneg. Pravi ruski sneg, u sred maja, kao najava neubičajnosti. Ona je navikla na neobične stvari. U prozoru je gledala svoj odraz ili ono što je ostalo od njega. Njenog lica više nije bilo, nazirali su se samo obrisi. Bademaste usne, crne kao gar oči, prćast nos, sve je izbledelo. I nestalo zauvek. Slegnula je ramenima i sela za klavir. Senke njenih prstiju preletale su mirno preko zastarelih dirki, kao da se ništa nije desilo. Gospođa Brams se nasmejala, oči su joj se gasile u močvari sna.
Нема коментара:
Постави коментар