Silet

Gledam mastilo, vekovečno i crno,
što iz besmrtnog mi pera teče - jao!
Zašto bi se iko na misao moju osvrno?
Sve je već u onom što sam pokušao.

Jednom zajedno besmo, i to je dosta;
kakva vajda stavljati to u rime?
Zar da u jesen dođe prolećno doba,
il' maj iz severca suvomrazične zime?

Jednom zajdno besmo, i to je dosta;
i šta ako vetar udari protiv kiše?
Jednom zajedno besmo, i to je dosta;
vreme to vide i ne vrati se više.

Ko smo mi, da bi vidovitim znanjem
sutrašnjicu kinjili našim zaveštanjem?

Ezra Paund