Doktorsku tezu odbranio je na latinskom jeziku.
Govorio je sedam svetskih jezika.
Bavio se gimnastikom, ''dizao je gvozdenu đulad na veliko veselje komšija''. Uveče je trčao oko Petrovaradinske tvrđave sa zgužvanim šeširom u džepu. (Možda ova informacija danas ne deluje toliko zanimljiva ali treba imati u vidu da se ovo dešavalo sredinom 19. veka, kada se malo ko bavio gimnastikom i džogiranjem)
Miljenik lepšeg pola i naroda, osobenjak koji se uvek trudio da se istakne u masi.
Visok, golobrad, gospodin belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose koja bi poletela uvis kada bi naglo digao glavu.
Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac, desna ruka Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda.
Svoj prvi poslanički govor u Zemaljskom saboru u Pešti započeo je na srpskom jeziku što je izazvalo bučno protestvovanje i zaprepašćenje mađarskih velikaša. Sednica je prekinuta. Nakon pauze, Laza izlazi opet na govornicu i svoj govor nastavlja na srpskom.
Smatrali su ga čudnim čovekom. Često bi preplivao Dunav. Tokom šetnje hvatao bi se za neku jaku granu i ljuljao. U ruci je povremeno nosio neki primitivni teg kojim je vežbao mišiće tokom šetnje.
Uspomena njegovog prijatelja i pisca Sime Matavulja: ''Uzeh naviku da ga pohađam izjutra ranije, dok bi još ležao. Tada bi pozadugo škiljao jednim okom...Onda bi Laza ustao i, go golcat, stajao oko pola časa prema otvorenim prozorima...Zatim bi se kupao, pa trljao, pa češljao, pa se oblačio, sve naelak, pa, najposije, raskoračen stajao i škiljio. Poslije doručka, mala toaleta. Pred mrak veliko kretanje čuč - partije, trka, gimnastički korak. Ja ga počeh pratiti u šetnjama... Bilo je i komike. Čobani halakahu kad bi se Laza promolio onako čupav, sa kaputom preko ruke. Dozivahu se uz uzvike: 'Ha, drž'! Eno ga! Eno onoga mahnitog!' Kako sam ja više puta morao kasati za njim, to je davalo povoda prolaznicima da pomišljaju e je kakva potjera, ili da su dve lude pobjegle''.
Srpska maza, večiti mladoženja, nikoga nisu toliko ženili kao njega u narodu.
Pesnik lutalica se u pedesetoj godini zaljubljuje u ćerku svog prijatelja, Lenku Dunđerski, kojoj je 21 godina.
Povlači se u Krušedol svestan ove nemoguće ljubavi, čak je svom prijatelju Nikoli Tesli preporučivao Lenku za ženu.
1895. Laza se ženi bogatom mirazdžikom Julkom Palanački, koja ga je čekala dvadesetak godina. Toj svadbi je, kao dečak, prisustvovao književnik Veljko Petrović. Mladoženjin kum je bio Laza Dunđerski, Lenkin otac. Kostić je tada imao 54 godine.
Lenka umire dok je Laza bio na svadbenom putovanju. Postoje razne teorije o njenoj smrti (od tuge, tifusna groznica, čak i samoubistvo).
Prevodio je Šekspirove tragedije.
Čitajući Kostićev dnevnik mogu se pronaći zapisi o njegovim snovima u kojima ga Lenka proganja. Dnevnik je vodio na francuskom jeziku.
Piše svoju poslednju pesmu, ''Santa Maria della Salute'', posvećenu umrloj devojci koju je voleo.
1910. godine, u osamdesetoj godini, umire.
Mladi Laza Kostić
Julka Palanački, Kostićeva supruga
Govorio je sedam svetskih jezika.
Bavio se gimnastikom, ''dizao je gvozdenu đulad na veliko veselje komšija''. Uveče je trčao oko Petrovaradinske tvrđave sa zgužvanim šeširom u džepu. (Možda ova informacija danas ne deluje toliko zanimljiva ali treba imati u vidu da se ovo dešavalo sredinom 19. veka, kada se malo ko bavio gimnastikom i džogiranjem)
Miljenik lepšeg pola i naroda, osobenjak koji se uvek trudio da se istakne u masi.
Visok, golobrad, gospodin belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose koja bi poletela uvis kada bi naglo digao glavu.
Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac, desna ruka Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda.
Svoj prvi poslanički govor u Zemaljskom saboru u Pešti započeo je na srpskom jeziku što je izazvalo bučno protestvovanje i zaprepašćenje mađarskih velikaša. Sednica je prekinuta. Nakon pauze, Laza izlazi opet na govornicu i svoj govor nastavlja na srpskom.
Smatrali su ga čudnim čovekom. Često bi preplivao Dunav. Tokom šetnje hvatao bi se za neku jaku granu i ljuljao. U ruci je povremeno nosio neki primitivni teg kojim je vežbao mišiće tokom šetnje.
Uspomena njegovog prijatelja i pisca Sime Matavulja: ''Uzeh naviku da ga pohađam izjutra ranije, dok bi još ležao. Tada bi pozadugo škiljao jednim okom...Onda bi Laza ustao i, go golcat, stajao oko pola časa prema otvorenim prozorima...Zatim bi se kupao, pa trljao, pa češljao, pa se oblačio, sve naelak, pa, najposije, raskoračen stajao i škiljio. Poslije doručka, mala toaleta. Pred mrak veliko kretanje čuč - partije, trka, gimnastički korak. Ja ga počeh pratiti u šetnjama... Bilo je i komike. Čobani halakahu kad bi se Laza promolio onako čupav, sa kaputom preko ruke. Dozivahu se uz uzvike: 'Ha, drž'! Eno ga! Eno onoga mahnitog!' Kako sam ja više puta morao kasati za njim, to je davalo povoda prolaznicima da pomišljaju e je kakva potjera, ili da su dve lude pobjegle''.
Srpska maza, večiti mladoženja, nikoga nisu toliko ženili kao njega u narodu.
Pesnik lutalica se u pedesetoj godini zaljubljuje u ćerku svog prijatelja, Lenku Dunđerski, kojoj je 21 godina.
Povlači se u Krušedol svestan ove nemoguće ljubavi, čak je svom prijatelju Nikoli Tesli preporučivao Lenku za ženu.
1895. Laza se ženi bogatom mirazdžikom Julkom Palanački, koja ga je čekala dvadesetak godina. Toj svadbi je, kao dečak, prisustvovao književnik Veljko Petrović. Mladoženjin kum je bio Laza Dunđerski, Lenkin otac. Kostić je tada imao 54 godine.
Lenka umire dok je Laza bio na svadbenom putovanju. Postoje razne teorije o njenoj smrti (od tuge, tifusna groznica, čak i samoubistvo).
Prevodio je Šekspirove tragedije.
Čitajući Kostićev dnevnik mogu se pronaći zapisi o njegovim snovima u kojima ga Lenka proganja. Dnevnik je vodio na francuskom jeziku.
Piše svoju poslednju pesmu, ''Santa Maria della Salute'', posvećenu umrloj devojci koju je voleo.
1910. godine, u osamdesetoj godini, umire.
Mladi Laza Kostić
Lenka Dunđerski
Нема коментара:
Постави коментар