’’Te noći sam kasno stigao u svoj hladan, privatan pakao...’’. Utišao je radio, legao u krevet ali san mu nije dolazio na oči. Misli su mu pravile haos u glavi, igrajući vrzino kolo. Udahnuo je duboko, pokušavajući da se opusti i rastereti tešku glavu ali bez uspeha. Imao je osećaj kao da mu neko sedi na grudima i da će ga ovaj balon tišine preklopiti svom težinom iz koje neće moći da se izbavi. Danas je Uskrs a on ga ne slavi. Već godinama nije slavio ni Božić. Ti praznici su bili povezani sa njegovom prošlošću a on je prošlost ostavio daleko za sobom. Ili je bar to pokušavao.
Flešbek: Sava, prijatan vetrić. Divan dan za trening. Upravo je prošao ispod starog šabačkog mosta vraćajući se ka obali. Iza sebe je čuo vesele uzvike i smejanje. Okrenuo se da vidi gde su momci. Veselo su mu dobacivali dok je on odmicao presecajući reku svojim veslom. Bio je bolji od njih, ma najbolji. Prvi u klubu, prvi u državi. Prvak Evrope na 500 metara, svetski prvak u četvercu.On i Ludi su ostvarili normu za Olimpijadu. Nasmejao se, snovi su mu se ostvarivali. Kajak mu je bio u krvi, živeo je za treninge. Polako je usporavao, čekajući momke. Kraj flešbeka.
Soba je bila mračna. Bože, šta li je sada sa momcima? Godinama ih nije video, činilo mu se i vekovima. Bili su kao braća – Raja, Velja, Uki i on, Soko.Ili Dušan Sokolović. Ludi je došao kasnije. Bio je nenormalan, od njega se moglo očekivati sve ali je bio sjajan partner za dvosed. Najbolji dvosed u istoriji kajaka tadašnje Jugoslavije.
Flešbek: Haos u klubu. Žena očajnički plače, devojka je pridržava. Svi su u neverici – Ludi je nestao. Nema ga već tri dana, nikome se nije javio, niko ga nije video, samo je nestao. I to 3 meseca pred početak Olimpijskih igara. Svi su ćutali, niko nije znao šta da radi. Kraj flešbeka.
Osetio je gorčinu u ustima. Uvek je oseti kada se priseti te godine. Nisu otišli na OI. Bio je očajan, besan, razočaran kao nikada u životu. Ludi se javio 5 meseci nakon nestanka. Bio je u Kazahstanu na nekom brodu, otišao čovek da radi iz čista mira, kao da ih nije čekala najveća čast za jednog sportistu. Soko ga nikada više nije video inače bi ga verovatno ubio golim rukama. U trenucima očajanja razmišljao je i da napusti kajak ali se tada dogodio trenutak koji mu je promenio ceo život.
Flešbek: Ponuda je bila fenomenalna. Nemci su želeli da Soko vesla za njihovu reprezentaciju. Ponuda je uključivala i stan, automobil, visoke premije – sve ono što u svojoj zemlji nije mogao da dobije. Više mu je bilo muka da posmatra kako njegovi sastavljaju kraj sa krajem, a nakon debakla sa Ludim ovo se činilo kao spas i izlaz iz svega što ga je samo usporavalo ka uspehu. Odlučio je da potpiše. Kraj flešbeka.
Taj potpis obeležio je njegovu sudbinu. Nije naišao na razumevanje porodice. Otac nije hteo ni da čuje za to, pretio je da će ga se odreći. Zar on, Milorad Sokolović, koji je prolio sopstvenu krv u Drugom svetskom ratu i kome su ti fašisti pobili svu porodicu, da dočeka da njegov jedinac predstavlja njegovog neprijatelja? Sokolu je postavio ultimatum – porodica ili inostranstvo. Majka je ćutala, nije smela ništa da kaže iz straha. Soko je izabrao ovo drugo. Nikada više nije video svoje. Od nekog prijatelja je saznao da ga se Milorad odrekao preko ’’Politike’’ a da je majka ubrzo umrla od tuge. Osetio je kako mu se teret u grudima širi kao plima koja preti da ga potopi.
Flešbek: Jutarnji, popodnevni, večernji trening. Odlazak na spavanje u 22h. Rano ustajanje. Bez večernjih izlazaka, alkohola, žena, duvana, narkotika. Samo kajak. Davao je svoj maksimum na treninzima, želeći da se dokaže i da pokaže da mu je tu mesto, među najboljima. Jedna medalja, druga medalja, Evropsko, Svetsko. Zlato, zlato, zlato, zlato. Više nije imao mesta za odličja. Trudio se da ne razmišlja ni o čemu drugom osim o kajaku. U slobodno vreme analizirao je konkurenciju, razmišljao o metodama, vežbao u teretani. Bio je na vrhuncu karijere. Spremao se za Olimpijadu. Kraj flešbeka.
Ustao je polako. Leđa su ga opet bolela. Otišao je do kredenca u kuhinji, otvorio fioku koja je bila prepuna lekova. Uzeo je punu šaku tableta za bolove, po navici.
Flešbek: Lekar reprezentacije je samo odmahivao glavom, nemoćan. Bol je bio nesnosan. U početku ga je ignorisao, trenirao je, ali precenio je svoju izdržljivost. A i snagu. Rezultat – mišić je pukao. Kraj karijere. Kraj svega. I to dve nedelje pred početak Olimpijskih igara u Montrealu. Od bola u srcu je zanemeo. Kraj flešbeka.
Sada kada pokuša da se priseti šta se dešavalo nakon toga – ne može. Magla. Da li od lekova ili nečeg drugog, nije siguran. Jedino u šta je bio siguran je činjenica da je samog sebe zaustavio na stepenicama slave, i to korak pred vrhom. Svi su žalili zbog njegovog peha i govorili o tome kako bi sigurno osvojio zlato. I on je to znao, osećao je da bi bio neprikosnoven tamo. Ali bogovi su imali druge planove; Nika, Viktorija, Spes, Fortuna – sve su mu okrenule leđa.
Sportsku svakodnevnicu zamenili su lekovi za bolove i terapije. Dotadašnji veliki uspesi obezbedili su mu sportsku penziju, za novac nije morao da brine. Potpuno se osamio, izbegavajući kontakt sa ono malo ljudi što je znao, izbegavajući i sažaljenje u njihovim očima. Njegova karijera je bila mrtva, njegova duša je umrla sa njom, ostalo je samo telo koje je čekalo svoj kraj. U Jugoslaviju više nikada nije otišao. Više ga ništa nije vezivalo za nju, osim nekog kamena u grlu koji se često činio kao stena pri pomisli na reku Savu, šabački most, grad, njegov kraj Trianglu i ulicu.
Osetio je kako su lekovi počeli da deluju. Nadao se mirnoj noći, bez trzavica i buđenja u znoju. Na ulici se čulo brujanje automobila, psovanje srpskih gastarbajtera a zatim i čestitanje Uskrsa. Zatvorio je oči. U daljini je čuo šum reke. Znao je dobro da je to njegova Sava.
Nađen je mrtav posle dve nedelje u svom stanu, telo gotovo raspadnuto.
Нема коментара:
Постави коментар