(Postoji teorija da je Ana Karenjina u stvari nastavak Evgenija Onjegina, odnosno šta bi se desilo da je Tatjana napustila svog muža i otišla sa Onjeginom. Ova priča je varijacija na tu temu)
Frizerski salon.
Miran aprilski dan, odavno je prošlo podne. Radnice imaju pune ruke posla,
mušterije se smenjuju na crvenim i crnim stolicama. Na radiju se čuje stari šlager. Na dvosedu,
čekajući svoj red, sede dve žene. Listaju ovonedeljne magazine, zaustavljajući
se samo na naslovima. Krišom su bacale pogled na sat na zidu, krijući
nestrpljivost.
- - Hm,
sramota! – promrlja prva
- -Izvinite,
meni ste nešto rekli? – upita druga.
- -Ne,
samo se čudim kako ljudi nemaju srama.
- -Na
šta tačno mislite?
- -Pogledajte!Pročitajte
samo ovo! Ostavila je muža i maloletnog sina zbog mlađeg! Sramota!
- -Ja ne
vidim šta je tu toliki problem.
- -Kako
ne vidite? Molim vas, rasturiti porodicu zbog sopstvenog sebičluka dovoljno
govori o ovoj personi.
- -Hoćete
da kažete da to onda dovoljno govori i o meni?
- -Zašto
o vama?
- -Zato
što sam ja ta žena iz članka. Ne bukvalno, ali u svim ostalim aspektima – da.
- -Ne
razumem vas.
- -Vidite,
nekada je važno i da se voli i da se živi.
- -I dalje vas ne razumem.
- -Hm,
kako da vam objasnim? Ja sam oduvek želela jedno – da se predam ljubavi i da se
moj čovek preda istom snagom. Od svog muža to nisam dobila. Život je namestio
da me neki drugi čovek spasi bračne usamljenosti.
- -I?
- -I
ništa, čovek ne sme sebe da obmanjuje. A ni svoju okolinu, naročito ako je tu i
dete prisutno.
- -Hoćete
da kažete da ste ostavili svog muža i dete zbog drugog čoveka?
- -Da,
baš tako.
- -Žrtvovali
ste sreću svoga sina zbog svoje sreće?
- -Baš
jezivo zvuči kada vi to izgovorite.
- -Žao
mi je, ali ja to ne mogu da opravdam.
- -Zašto
ne možete?
- -Zato.
Da li ste se zapitali šta će društvo da kaže?
- -Hahah,
da li vam ja delujem kao neko kome je bitno do mišljenja okoline? Svi ti
dušebrižnici su u stvari samo glumci u jednom velikom životnom pozorištu za
koje ja ne dajem ni pet para. Mladi ste, kada budete stvarno voleli nećete
mariti za svet oko sebe.
- -Otkud
vi znate da ja već ne volim?
- -Ne
znam, samo nagađam.
- -Vidite,
ljudi mogu i da vole nekoga, i to onom sjajnom ljubavlju od koje obrazi gore
ali da iz poštovanja prema braku, mužu, a pre svega sebi, odbiju tu ljubav,
svesni da će ona i dalje trajati.
- -Vi
ste udati?
- -Da. Ja ne volim otmeno društvo i bila bih
najsrećnija kada bih ga zauvek ostavila i otišla u svoje drago selo. Ali, pošto
to ne mogu, mišljenje tog istog društva ostaće svetinja, a strahovanje od
njegovog suda neki su nazvali mojom vrlinom, ja ne znam kako bih to nazvala.
- -Vi
ste pravi nosilac moralne čvrstine i snage.
- -Zahvaljujem
na takvom komplimentu.
- -Ali
kako ste mogli da odbijete čoveka koga volite zbog društva koje uopšte i ne
mari za vas?
- -Tako
sam vaspitana. Nekad je važnija i tuđa sreća od sopstvene. A i mrzim skandale.
- -Moj
život je skandal.
- -Nekada
samo jedan niz pogrešnih koraka uskrati sreću. Ja poštujem svog muža, ali ga ne
volim. Volim drugog, ali i dalje mislim da su njegova osećanja samo prolazna
strast a ne prava ljubav. I znajući to, lakše mi je da živim sa tim nego da to
nešto lepo što je moglo da bude postane jedno veliko ništa.
- -Ono
što je želela moja duša bilo je isto ono čega se bojao moj razum. Ja osećam da letim strmoglavo u nekakav
bezdan, ali ne želim da se spašavam. I ne mogu. Nosiću doveka svoj krst, ali da
nisam pobegla kajala bih se.
- -Osećam
se kao u tamnom vilajetu – ako uđem kajaću se, ako ne uđem – kajaću se.
- -I ja
isto.
Zaćutale su. Napolju se čula
buka sa ulice, vazduh je mirisao na preparate za kosu. Na radiju je i dalje
išao neki stari šlager. Sunce se polako opraštalo, polako su se palile ulične
svetiljke. Taj trenutak prekinuo je kreštavi glas frizera Luiđija:
- -Ana
K, crvena stolica, Tatjana L, crna!Hajmo, devojke, brzo!
Нема коментара:
Постави коментар