Inače ne sanjam. Retko, veoma retko. Čak i kada se desi – zaboravim čim se probudim. Prestao sam da sanjam od onog dana kada si Ti nestala. Moj psihoterapeut misli da je to i razlog. Nikada nisam verovao u te psiho-šta već gluposti, tako da ni sad ne verujem u tu njegovu ’’teoriju’’. Prestao sam da sanjam jer mi se ne sanja, i to je to. Ništa komplikovano, a ni začuđujuće. Sve dok nisam opet počeo da sanjam, i to Tebe. Počelo je nakon mog tridesetog rođendana (Mrzim rođendane i ne shvatam zašto ljudi imaju potrebu da proslavljaju to što stare. Mada moram da priznam da volim poklone). Još uvek preumoran od rođendanske pijanke prilegao sam popodne da odspavam, iako mrzim da spavam preko dana. Da, primetio sam i da mnoge stvari u poslednje vreme mrzim, valjda to ide sa godinama. I sanjao sam, posle dugo vremena. I u snu si bila Ti, naravno, kao u onim sentimentalno-patetičnim romanima koje si čitala a ja ih sa prezirom gledao. Sedela si u svojoj fotelji, soba je bila u polumraku, iza zavese su se nazirali poslednji sunčevi zraci koji su polako odlazili na spavanje. U ruci si držala ’’San letnje noći’’, čvrsto, tako da su se korice savijale pod pritiskom tvoje šake. Mislim da sam stajao na vratima, nisam siguran. Izgovorio sam ti ime, ali glas kao da je bio tuđi. Nisi se okrenula, nisi me ni primećivala, oči su ti bile sklopljene kao da spavaš. Pokušao sam da ti priđem ali noge su mi bile teže od betona. Srce mi je ludački lupalo i imao sam osećaj da će se, ako zakoračim ka Tebi, cela soba sručiti na mene. Verovatno bih i taj san zaboravio da te nisam opet sanjao. I opet. I svaki put je isto, Ti me ne gledaš a ja te dozivam. Negde sam pročitao da naša savest ume da utiče na ono što sanjamo. Zašto te sanjam kada o Tebi ne mislim? Moj psihoterapeut misli da je to zbog osećaja krivice. Prestao sam da odlazim kod njega, dajem tolike pare da slušam gluposti. Počelo je da me muči to što nećeš da me pogledaš. Zato sam i ja prestao da ti dozivam ime u snu, inatim se i ja, pa da vidim ko će duže. Tišina ispuni sobu, naše ćutanje nas obavije kao magla. Čuje se samo neki tih zvuk kome ne mogu da odredim poreklo a koji me podseća na nešto što je nekada bilo. Osluškujem ga, pritom pomno pazeći hoćeš li otvoriti oči ili bar zaškiljiti. Ništa. Čuje se samo tam-tam, kao tihi timpani udaljeni kilometrima. Tako je nekada i Tvoje srce pevušilo kada bih ti prislonio glavu na grudi. Počeo sam da listam i sanovnike ne bih li našao neki smisao i značenje, ali bez rezultata. A opet mi nešto govori da ćeš popustiti na kraju i pogledati me. Znam te, ili sam te znao. Zato sa nekim mazohističkim zadovoljstvom iščekujem novi san i Tebe u njemu, željan tvojih očiju, iako to nikom neću priznati. Možda mi Tvoje oči kažu sve, iako duboko u sebi istinu znam.
Нема коментара:
Постави коментар