Profesor istorije koji nije voleo rano ustajanje i čija nastava je počinjala od trećeg časa.
Rođen u Senti 1855. godine. Ujak mu je bio Jovan Đorđević, osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i profesor Velike škole.
Prijavio se kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu i zamalo se nije smrzao tokom mećave, ali ga je jedan vojnik spasao.
Za njim su uzdisale devojke u Nišu i Beogradu, ali je on bio kafanski čovek koji nije mario za ženidbu: ''Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme! More batalite te kombinacije!''
Sremac se navikao na samački život. Nije bio ženomrzac ali se o njegovom privatnom životu malo ili ništa nije znalo.
Jedna njegova ljubavna priča je trebala da se završi venčanjem ali se tu isprečila politika. Sremac se u Beogradu zagledao u Jelenu Pančić, svešteničku ćerku. Otac se dvoumio da li ćerku da da književniku ili jednom drugom proscu. Presudio je jedan Sremčev politički članak u kom je kritikovao rad mesne vlasti alaudirajući i na sveštenika Panteliju Pančića. Popu je to bilo dovoljno da svoju ćerku uda za Sremčevog konkurenta.
Sremčeva nesuđena ljubav nije bila srećna u tom braku. Deca su pomrla, muž se propio a ona je kasnije često sa uzdahom prolazila kroz ulicu koja je nosila ime njenog nesuđenog supruga.
Vraća se u Niš. Preko dana je u gimnaziji, uveče u kafani gde sluša i gledam ljude koji će mu biti inspiracija za dela. Tako nastaju dela Ivkova slava i Zona Zamfirova.
Knjiga Pop Ćira i pop Spira zasniva se na istinitoj anegdoti koju je Stevan čuo. U jednom selu u Vojvodini potukla su se dva popa i pisac je to iskoristio kao okosnicu svog romana. Ovaj roman je prvo u delovima izlazio u časopisu Brankovo kolo. Ljudi su se okupljali oko poštanskih kola kako bi preuzeli svoj primerak i saznali nastavak priče o popovskim porodicama.
Član Srpske kraljevske akademije.
Kada je napunio 50 godina počinje da izbegava društvo i kafanu, sam govori kako mu se to smučilo. Usamljen, bez porodice i naslednika, u leto 1906. odlazi u Sokobanju gde su mu društvo pravili Branislav Nušić, Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Aleksandar Belić.
Iznenada se razboleo. Dijagnoza - trovanje krvi, bolest kojoj nema leka. Umire u Sokobanji 25. avgusta 1906. godine.
Gazda beogradske kafane Orač, čiji je Sremac bio česti gost, održao je piscu četrdesetodnevni pomen. Na stalnom piščevom stolu pored hrane stajala je čaša sa vinom, stolica je bila prazna a prijatelji su se posluživali u tišini.
Sremac sa prijateljima (stoji, drugi)
Rođen u Senti 1855. godine. Ujak mu je bio Jovan Đorđević, osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i profesor Velike škole.
Prijavio se kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu i zamalo se nije smrzao tokom mećave, ali ga je jedan vojnik spasao.
Za njim su uzdisale devojke u Nišu i Beogradu, ali je on bio kafanski čovek koji nije mario za ženidbu: ''Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme! More batalite te kombinacije!''
Sremac se navikao na samački život. Nije bio ženomrzac ali se o njegovom privatnom životu malo ili ništa nije znalo.
Jedna njegova ljubavna priča je trebala da se završi venčanjem ali se tu isprečila politika. Sremac se u Beogradu zagledao u Jelenu Pančić, svešteničku ćerku. Otac se dvoumio da li ćerku da da književniku ili jednom drugom proscu. Presudio je jedan Sremčev politički članak u kom je kritikovao rad mesne vlasti alaudirajući i na sveštenika Panteliju Pančića. Popu je to bilo dovoljno da svoju ćerku uda za Sremčevog konkurenta.
Sremčeva nesuđena ljubav nije bila srećna u tom braku. Deca su pomrla, muž se propio a ona je kasnije često sa uzdahom prolazila kroz ulicu koja je nosila ime njenog nesuđenog supruga.
Vraća se u Niš. Preko dana je u gimnaziji, uveče u kafani gde sluša i gledam ljude koji će mu biti inspiracija za dela. Tako nastaju dela Ivkova slava i Zona Zamfirova.
Knjiga Pop Ćira i pop Spira zasniva se na istinitoj anegdoti koju je Stevan čuo. U jednom selu u Vojvodini potukla su se dva popa i pisac je to iskoristio kao okosnicu svog romana. Ovaj roman je prvo u delovima izlazio u časopisu Brankovo kolo. Ljudi su se okupljali oko poštanskih kola kako bi preuzeli svoj primerak i saznali nastavak priče o popovskim porodicama.
Član Srpske kraljevske akademije.
Kada je napunio 50 godina počinje da izbegava društvo i kafanu, sam govori kako mu se to smučilo. Usamljen, bez porodice i naslednika, u leto 1906. odlazi u Sokobanju gde su mu društvo pravili Branislav Nušić, Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Aleksandar Belić.
Iznenada se razboleo. Dijagnoza - trovanje krvi, bolest kojoj nema leka. Umire u Sokobanji 25. avgusta 1906. godine.
Gazda beogradske kafane Orač, čiji je Sremac bio česti gost, održao je piscu četrdesetodnevni pomen. Na stalnom piščevom stolu pored hrane stajala je čaša sa vinom, stolica je bila prazna a prijatelji su se posluživali u tišini.
Sremac sa prijateljima (stoji, drugi)
Нема коментара:
Постави коментар