Janko Veselinović

Rođen 1. maja 1862. godine u Salašu Crnobarskom, u Mačvi.
Školovao se u Glogovcu i Šapcu. Otac mu je bio sveštenik i nadao se da će sin krenuti njegovim stopama jer je imao divan glas za crkveno pojanje. Umesto Bogoslovije Janko upisuje Učiteljsku školu u Beogradu, ali je nije završio.
Obožavao je pozorište, često je statirao u predstavama. Posećivao je posela, pevao, pričao priče.
 Ministarstvo prosvete ga postavlja za privremenog učitelja u Svileuvi. Tu upoznaje Jovanku Jovanović. Svadbeno veselje je trajalo tri dana.

Jankove pripovetke postaju sve slavnije. Porodičnu idilu narušava smrt dece još u kolevci, ostaje im samo ćerka Persida.
Veselinović se okreće politici. Često je premeštan i otpuštan a dešavalo se i da završi u zatvoru.
Postaje predsednik opštine Koceljeva ali ne uspeva da usreći ni narod ni sebe. Završavao je na sudu zbog malverzacija.

Odlučuje se da završi telegrafski kurs u Beču, pa u Beogradu, ali ne uspeva. Mlađi polaznici kursa su prvo mislili da je on novi profesor zbog razlike u godinama.
Pomoćnik urednika Srpskih novina, korektor Državne štamparije, objavljuje pripovetke, roman, njegova dela počinju da se izvode u pozorištu. Tu se zagledao u primadonu Velu Nigrinovu.
Član je pozorišnog odbora sa Sremcem, Nušićem, Glišićem. U kafani su ga prijatelji često molili da zapeva.  Boemski život je ispunjen nedostatkom novca i povremenim hapšenjima. Često je korekturu svojih članaka obavljao u zatvoru. Šantić je dva puta dolazio u Beograd i oba puta je njegov prijatelj bio iza brave. Prijatelji posećuju Janka u zatvoru i tu nastaje naredna slika.

Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić, Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović i Milorad Mitrović. Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić

Tri meseca zatvora poremetili su Jankovo zdravlje. Prvo se javlja tuberkuloza a zatim i bubrežna bolest. Tokom posete sestrama u Nišu pada u postelju. Tu je dočekao i 43. rođendan. Vraća se u Beograd, zatim u Glogovac. U nedelju 12. juna 1905. mu je pozlilo. Nekoliko dana kasnije umire. Svi putevi u Mačvi bili su zakrčeni tog Vidovdana. Narod, prijatelji, porodica, kolege pratile su pisca na večni počinak. Nisu mogli da se odluče ko će da drži govor. Skočio je Radoje Domanović i jedva izgovorio: ''Srbijo, majku ti...Sve što vredno imađaše ti posahranjiva!''

                                                  Sahrana Janka Veselinovića

Anegdote iz Skadarlije

Preuzeto sa http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?PHPSESSID=377pcrvr8ta4577ga36tcb08s0&topic=591.0

Književnik bez zanimanja

Tražio Đuro Jakšić od upravnika policije objavu da pređe u Zemun, koji se u to doba nalazio u inostranstvu, a Tucaković ga strogo pita:
— A ko si ti i kako se zoveš?
— Đorđe Jakšić.
— A šta si?
— Književnik.
— Ama, ne pitam te to — nervira se policijski birokrata — nego kaži mi svoje pravo zanimanja: čime se baviš?
— Gospodine upravniče, nemam ja drugog zanimanja — prkosno će Jakšić. — Ja sam po svom prvom zanimanju pesnik i dramatičar, što će reći — književnik!
Upravnik sleže ramenima i pritisnu zvonce na stolu a kad stiže ćata on pokazujući na Đuru, reče:
— Dela, ćato, zvao sam te da ovom objavu napišeš. Zove se Đorđe Jakšić.
— Izvinite, a kakvo zanimanje da stavim dotičnog — ponizno će ćata mrljajući perom po tabaku.
— Napiši — reče upravnik policije. — Napiši, književnik bez zanimanja.
Kad je ovo ćata sročio on upita:
— Gospodine upravniče, a da li da rečenom Jakšiću izdamo besplatnu objavu ili da naplatimo taksu?
— Dabome, napiši, besplatno - reče upravnik dobronamerno i dodade: — To je po Cukićevoj policijskoj uredbi. Tamo član 49. glasi: skitnice, Cigani, muzikanti i druga slična im lica bez stalnog zanimanja, dobijaju objavu besplatno. Zato izdaj i ovom nesrećniku Jakšiću, književniku bez zanimanja, besplatnu objavu!



Mora progovoriti

Sedi društvo kod Tri šešira i u razgovoru neko reče:
— Zamislite, kad je već reč o deci, našem prijatelju, onom novinaru, rodilo se nemo dete!
— Šta ćeš, prijatelju, biće to, sigurno, vladin novinar — primeti Sremac.
— Ali, gospodine Stevo, dete je žensko?
— E, ako je dete žensko, onda roditelji neka više ne brinu — mora progovoriti.





Žena je skupa stvar

Sreo Nušić jednog poznanika, neraspoloženog i ćutljivog pa ga upita što se tako skunjio?
— Kako da se i ne bih skunjio — ovaj odgovara. Eto, nedavno sam se oženio, a moram da pravim već drugu menicu. Nisam ni slutio da brak baš toliko košta.
— Ne mari ništa, mladiću uteši ga Nušić. — Žena je skupa stvar, ali dugo traje.

Podstanar ispod klupe

Iako nije bio u stalnom radnom odnosu Tin je dosta honorarno sarađivao svojim prilozima i prevodima po listovima i časopisima, a savremenici govore da je u Beogradu najpre stanovao sa Draincem u Bosanskoj 40, zatim u Jug Bogdanovoj 15, Vasinoj 21 i Antikvarnici Vlajka Ignjačevića-Marsovca preko puta Pravnog fakulteta. Ali kako bi često ostajao u Skadarliji do zore možda bi zahvaljujući dobrom piću jutro dočekao na kojoj klupi parka, kao što tvrdi jedna anegdota:
Žandar budi zaspalog Tina na klupi u parku, a pritom ispod nje zapaža još jednog čoveka u snu pa će reći:
— Pobogu, gospodine Tine ko je taj što spava pod vašom klupom?
Trljajući oči i zevajući tek rasanjeni Tin kaže žandarmu.
— Polako, nemojte vikati, probudićete mog podstanara Raku Drainca!


Kosta Dimitrijević Život boemske Skadarlije

Trenutno se čita......

Rođendanski poklon. Priča o porodici Nehru - Gandi.

Vojislav Ilić. Porodica Ilić

Sin Jove Ilića, bivšeg ministra, u čiju kuću su dolazili Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Branislav Nušić, Aleksa Šantić, Stevan Sremac, Radoje Domanović, Jovan Skerlić, Janko Veselinović, Laza Lazarević. Tokom studiranja Jova se družio sa Vukom Karadžićem, Brankom Radičevićem, Njegošem, Ivanom Mažuranićem. Blizak prijatelj i komšija bio mu je i Đura Jakšić.

                                                                Jovan Ilić (1824-1901)

                                                            Kuća porodice Ilić

Sinovi Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko ostavili su trag u srpskoj književnosti.
U njegovoj kući nastaje Društvo za umetnost, čija je težnja bila da neguje srpsku i slovensku umetnost. To udruženje je okupilo najznačajnija imena tadašnje srpske kulture. Nušić dom Ilića naziva ''jedinim književnim klubom u prestonici''. U njihovoj bašti prvi put čita svoju komediju Narodni poslanik.
Vojislav je bio bolešljiv, jedva je školu pohađao. Stigao je do trećeg razreda gimnazije, kratko je pohađao Veliku školu. Društvo talentovanih književnika u njegovoj kući uticalo je na njega da se bavi poezijom.
Urednik Otadžbine mislio je da je Vojislav ukrao pesme od svog oca ali ga je Jova uz osmeh uverio da nije tako, iznenađen talentom svog sina.

                                               Vojislav sa majkom i bratom (verovatno Žarko)
Zaljubljuje se u mladu glumicu Zorku Kolarović, ali nju udaju za starijeg udovca. Vojislav svoje razočaranje pretapa u stihove.
Ilićevima se u komšiluku pridružuje Đura Jakšić sa porodicom. Deca zajedno rastu i druže se. Vojislav se zaljubljuje u Jakšićevu Tijanu, a ni ona nije ravnodušna. Nakon tri godine mladi par se uzima.
Stari Jova Ilić je bio protiv te ženidbe u početku jer Vojislav još uvek nije zarađivao. Mladenci nisu imali novca ni za burme već su ih pozajmili od kumova.
Ubrzo na svet dolaze Zorka i Momčilo. Dom Ilića je ispunjen srećom. Vojislav je pisao kao nikada do tada. Ali, porodična sreća je kratko trajala. 1885. umire mali Momčilo, a zatim i Tijana koja je imala svega osamnaest godina. Ubrzo im se pridružuje i Zorka. Stihovi pesnika Vojislava su ispunjeni tugom. Tada je imao 26 godina.
Vojislav se zbližava sa Milevom, Tijaninom mlađom sestrom. Tuga koja ih je povezala pretvara se u ljubav.
Ovaj par napušta Beograd na neko vreme, odlaze u Sremsku Kamenicu. Protivljenje porodice prekida ovu vezu. Mileva se udaje u Prokuplje i umire u 21. godini.

                                                                     (1860-1904)

 Vojislav se okreće kafani. Od jutra do mraka je obilazio kafane za čijim stolovima je pisao pesme, tu prima honorare i tuguje za voljenima. Jova se nadao da će voljenog sina spasti ženidbom od propadanja. Žene ga Zorkom Filipović. Vojislav je pred odlazak kod matičara ošamario austrijskog žandarma ispred kafane. Mladoženju hapse, svatovi su u panici kako će na svadbu bez njega. Šalju depešu predsedniku vlade koji oslobađa mladog Ilića. Vojislav se 1888. godine po drugi put ženi.

Zorka o svom suprugu: ''Pre svega bio je pesnik i donekle kafanski čovek. Voleo je srpsku pesmu i muziku. A i rusku. Vojislav je voleo i pijanino, a i sam je malo pevao. Prijatan mu je bio glas, ali slab i tih. Politiku je mnogo voleo i vatreno o njoj raspravljao'' (Ljubavi srpskih pisaca, Đorđe Popović)
Vojislav umire 21. januara 1894. u 34. godini od tuberkuloze. Za sobom je ostavio suprugu i ćerku Svetlanu. Njegov otac se još više povukao i više nikoga nije primao.

Politika je bila važan deo porodice Ilić. Nisu bili članovi nijedne stranke jer se njihovi stavovi nisu poklapali u potpunosti sa stavovima vladajućih stranaka. Zbog politike im je često pretila robija. Vojislav je već zbog svojih prvih pesama osuđen na robiju ali mu je kazna bila ublažena. Poslali su ga u Solun što je smatrano kao službeno progonstvo. Često je pozivan na vojne vežbe koje će ga koštati zdravlja a tek pred smrt će dobiti državnu službu.
Dragutin je zbog svojih kritika i pesama bežao iz Srbije, porodica nije znala gde je. Učestvovao je u demonstracijama kada je kralj Milan proterao svoju suprugu Nataliju iz zemlje. Uređivao je časopise, pisao drame, kao i jedan od prvih naučnofantastičnih tekstova kod nas; pesme, pripovetke, istočnjačku prozu. Najduže je živeo od svih Jovinih sinova, dočekao je propadanje porodične kuće.

                                                                  Dragutin (1858-1926)

Milutin je pisao satirične pesme koje su bile inspiracija Radoju Domanoviću. Upravnik Narodnog pozorišta nije smeo na scenu da postavi njegovu komediju Novo doba plašeći se reakcije vlasti i hapšenja. Zbog kritikovanja vlasti otpušten je iz službe pet meseci pre sticanja prava na penziju. Najstariji Jovin sin je pisao komedije ali one nisu igrane zbog političkih crta. Pisao je pesme i pripovetke a jedinu njegovu zbirku objavila je njegova supruga nakon njegove smrti.

                                                                    Milutin (1856-1892)
I Žarko (1863-1907)  je, kao i Milutin, bio otpušten nekoliko meseci pre ostvarenja prava na penziju. Nazivali su ga srpskim Mark Tvenom. Proglasili su ga najduhovitijim Beograđaninom. Retko je pisao a njegove anegdote bile su inspiracija Nušiću, Sremcu i Domanoviću.

                                                                    Milutin i Vojislav

Stevan Sremac

Profesor istorije koji nije voleo rano ustajanje i čija nastava je počinjala od trećeg časa.
Rođen u Senti 1855. godine. Ujak mu je bio Jovan Đorđević, osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i profesor Velike škole.
Prijavio se kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu i zamalo se nije smrzao tokom mećave, ali ga je jedan vojnik spasao.
Za njim su uzdisale devojke u Nišu i Beogradu, ali je on bio kafanski čovek koji nije mario za ženidbu: ''Taman posla, ni pomisliti da se ženim. Valjda kad kud izađem da je vodim uza se kao kišobran kad je lepo vreme! More batalite te kombinacije!''
Sremac se navikao na samački život. Nije bio ženomrzac ali se o njegovom privatnom životu malo ili ništa nije znalo.

Jedna njegova ljubavna priča je trebala da se završi venčanjem ali se tu isprečila politika. Sremac se u Beogradu zagledao u Jelenu Pančić, svešteničku ćerku. Otac se dvoumio da li ćerku da da književniku ili jednom drugom proscu. Presudio je jedan Sremčev politički članak u kom je kritikovao rad mesne vlasti alaudirajući i na sveštenika Panteliju Pančića. Popu je to bilo dovoljno da svoju ćerku uda za Sremčevog konkurenta.
Sremčeva nesuđena ljubav nije bila srećna u tom braku. Deca su pomrla, muž se propio a ona je kasnije često sa uzdahom prolazila kroz ulicu koja je nosila ime njenog nesuđenog supruga.
Vraća se u Niš. Preko dana je u gimnaziji, uveče u kafani gde sluša i gledam ljude koji će mu biti inspiracija za dela. Tako nastaju dela Ivkova slava i Zona Zamfirova. 

Knjiga Pop Ćira i pop Spira zasniva se na istinitoj anegdoti koju je Stevan čuo. U jednom selu u Vojvodini potukla su se dva popa i pisac je to iskoristio kao okosnicu svog romana. Ovaj roman je prvo u delovima izlazio u časopisu Brankovo kolo. Ljudi su se okupljali oko poštanskih kola kako bi preuzeli svoj primerak i saznali nastavak priče o popovskim porodicama.
Član Srpske kraljevske akademije.
Kada je napunio 50 godina počinje da izbegava društvo i kafanu, sam govori kako mu se to smučilo. Usamljen, bez porodice i naslednika, u leto 1906. odlazi u Sokobanju gde su mu društvo pravili Branislav Nušić, Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, Aleksandar Belić.
Iznenada se razboleo. Dijagnoza - trovanje krvi, bolest kojoj nema leka. Umire u Sokobanji 25. avgusta 1906. godine.
Gazda beogradske kafane Orač, čiji je Sremac bio česti gost, održao je piscu četrdesetodnevni pomen. Na stalnom piščevom stolu pored hrane stajala je čaša sa vinom, stolica je bila prazna a prijatelji su se posluživali u tišini.

                                                         Sremac sa prijateljima (stoji, drugi)

PREPORUKA

Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti

1. Džejn Ejr - Šarlota Bronte
2. Orkanski visovi - Emili Bronte
3. Gordost i predrasuda - Džejn Ostin
4. Uvela ruža - Bora Stanković
5. Evgenije Onjegin - Aleksandar Puškin
6. Muzika i tišina - Rouz Tremejn
7. Veridba je dugo trajala - Sebastjen Žaprizo
8. Gradinar - Rabindranat Tagore
9. Mostovi okruga Medison - Robert Džejms Voler
10. Izvini, ali ti si moja ljubav - Federiko Moća
11. Razum i osećajnost - Džejn Ostin
12. Doktor Živago - Boris Pasternak
13. Ljubav u doba kolere - Gabrijel Garsija Markes
14. Prohujalo sa vihorom - Margaret Mičel
15. Kraj jedne ljubavne priče - Grejem Grin
16. Mandolina kapetana Korelija - Luj de Bernijer
17. Memoari jedne gejše - Artur Golden

PREPORUKA

KNJIGE O PRIJATELJSTVU KOJE SVAKO DETE TREBA DA PROČITA

1. Orlovi rano lete - Branko Ćopić
2. Magareće godine - Branko Ćopić
3. Dečaci Pavlove ulice - Ferenc Molnar
4. Dobar vetar, Plava ptico - Berislav Kosier
5. Družina Sinji galeb - Tone Seliškar
6. Lajanje na zvezde - Milovan Vitezović
7. Hari Poter (svih sedam) - Džoana K. Rouling
8. Hajdi - Johana Špiri
9. Kad golubovi dolete - Vlasta Radovanović
10. 5 prijatelja - Enid Blajton (serija knjiga)
11. Tajna sedmorka - Enid Blajton (isto)
12. Mali princ - Antoan de Sent Egziperi

Trenutno se čita........

Prvi utisak: Interesantno viđenje Prvog svetskog rata. Podseća na Andrićevu Na Drini ćuprija i Sto godina samoće (Markes)

Laza Lazarević

Lekar i književnik skromnog opusa. Napisao je samo devet pripovedaka koje su zauzele istaknuto mesto u našoj književnosti. (nekoliko pripovedaka nije zavrišio do kraja)
Rođen je u Šapcu, 1851. godine, u trgovačkoj porodici. Njegov otac Kuzman je imao puno knjiga i čitao je deci pred spavanje.
Porodici Lazarević kum je bio Vuk Stefanović Karadžić.
Rano je ostao bez oca. Laza postaje glave kuće i uzdanica svoje majke i tri sestre.
Oduvek je bio bolešljiv, upalih grudi, kovrdžave kose, ali plamenih očiju.
Školovao se u Šapcu i Beogradu. Njegov zet bio je Milorad Šapčanin, književnik i upravnik Narodnog pozorišta.
Studirao je prava (koja nije voleo) i medicinu u Berlinu. San mu je bio da postane ''gospodin doktor''.

U Berlinu su njegove kolege studenti mislili da je iz Azije pošto nisu znali gde je Srbija. Kao državni pitomac sastavljao je kraj sa krajem uz skromnu stipendiju.
Laza u jednom svom pismu piše da je punih šest meseci za večeru jeo samo hleb i ''maslo'' ili kafu sa kolačima, da je išao iscepan i spavao u hladnoj sobi. Sve što bi uštedeo morao je da potroši na hemijsku laboratoriju ili knjige. Takav način života se odražava na njegovo zdravlje.
Zaljubljuje se u Anu Gutjar, koja je stanovala u istom pansionu kao i on. Uspomenu na ovu nesrećnu ljubav pretočio je u pripovetku Švabica.
Zimu je dočekao bez kaputa pa šalje mere u Beograd kako bi uštedeo novac. Založio je sat, knjige i još neke vredne stvari i uz veliku kamatu dobija novac kojim kupuje kaput i izvodi Anu u šetnju.
Ipak, zbog pritiska porodice, duhovne pokornosti i tradicije, Laza napušta Berlin i Anu, devojku druge vere, koju nisu prihvatali članovi njegove porodice.

1876. godine se vraća u Srbiju i kao nesvršeni student medicine učestvuje u srpsko-turskom ratu. Zatim se vraća u Berlin gde 1879. postaje doktor celokupnog lekarstva.
Postaje fizikus pete klase Okruga beogradskog. Ženi se Poleksijom Hristić. Rađaju im se deca: Milorad, Anđelija, Kuzman i Vladan.
U novom ratu protiv Bugarske učestvuje kao rezervni sanitetski major. Na bojištima se namučio. Vraća se živ ali ne i zdrav.
Dopisivao se sa svojim prijateljem i kolegom i po peru i po službi, Jovanom Jovanovićem Zmajem. Besplatno je pregledao invalide i siromašne, uz to im je i davao koji dinar za lekove. Zvali su ga ''sirotinjska majka''.
Bio je član Glavnog sanitetskog saveta, redovni član Srpskog učenog društva, dopisni član Srpske kraljevske akademije i lični lekar kralja Milana.
Od tuberkuloznog meningitisa umiru mu maloletni sinovi Kuzman i Vladan. Nakon toga mu umire i majka. I njemu se grudobolja pogoršava.
Pred smrt ga Akademija, zajedno sa Simom Matavuljom, nagrađuje za najbolju pripovetku. Ali on se ne veseli toj počasti već novac odvaja za svoj pogreb.
Umire 1890. u 40. godini. Kažu da su se kazaljke na starinskom časovniku u njegovoj sobi zaustavile u momentu njegove smrti.

*** Sve ove informacije možete pronaći u sjajnoj knjizi Đorđa Popovića Ljubavi srpskih pisaca

Laza Kostić

Doktorsku tezu odbranio je na latinskom jeziku.
Govorio je sedam svetskih jezika.
Bavio se gimnastikom, ''dizao je gvozdenu đulad na veliko veselje komšija''. Uveče je trčao oko Petrovaradinske tvrđave sa zgužvanim šeširom u džepu. (Možda ova informacija danas ne deluje toliko zanimljiva ali treba imati u vidu da se ovo dešavalo sredinom 19. veka, kada se malo ko bavio gimnastikom i džogiranjem)
Miljenik lepšeg pola i naroda, osobenjak koji se uvek trudio da se istakne u masi.
Visok, golobrad, gospodin belog lika, okruglih obraza, crne bujne kose koja bi poletela uvis kada bi naglo digao glavu.
Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac, desna ruka Svetozara Miletića. Predsednik varoškog suda.
Svoj prvi poslanički govor u Zemaljskom saboru u Pešti započeo je na srpskom jeziku što je izazvalo bučno protestvovanje i zaprepašćenje mađarskih velikaša. Sednica je prekinuta. Nakon pauze, Laza izlazi opet na govornicu i svoj govor nastavlja na srpskom.
Smatrali su ga čudnim čovekom. Često bi preplivao Dunav. Tokom šetnje hvatao bi se za neku jaku granu i ljuljao. U ruci je povremeno nosio neki primitivni teg kojim je vežbao mišiće tokom šetnje.
Uspomena njegovog prijatelja i pisca Sime Matavulja: ''Uzeh naviku da ga pohađam izjutra ranije, dok bi još ležao. Tada bi pozadugo škiljao jednim okom...Onda bi Laza ustao i, go golcat, stajao oko pola časa prema otvorenim prozorima...Zatim bi se kupao, pa trljao, pa češljao, pa se oblačio, sve naelak, pa, najposije, raskoračen stajao i škiljio. Poslije doručka, mala toaleta. Pred mrak veliko kretanje čuč - partije, trka, gimnastički korak. Ja ga počeh pratiti u šetnjama... Bilo je i komike. Čobani halakahu kad bi se Laza promolio onako čupav, sa kaputom preko ruke. Dozivahu se uz uzvike: 'Ha, drž'! Eno ga! Eno onoga mahnitog!' Kako sam ja više puta morao kasati za njim, to je davalo povoda prolaznicima da pomišljaju e je kakva potjera, ili da su dve lude pobjegle''.
Srpska maza, večiti mladoženja, nikoga nisu toliko ženili kao njega u narodu.
Pesnik lutalica se u pedesetoj godini zaljubljuje u ćerku svog prijatelja, Lenku Dunđerski, kojoj je 21 godina.
Povlači se u Krušedol svestan ove nemoguće ljubavi, čak je svom prijatelju Nikoli Tesli preporučivao Lenku za ženu.
1895. Laza se ženi bogatom mirazdžikom Julkom Palanački, koja ga je čekala dvadesetak godina. Toj svadbi je, kao dečak, prisustvovao književnik Veljko Petrović. Mladoženjin kum je bio Laza Dunđerski, Lenkin otac. Kostić je tada imao 54 godine.
Lenka umire dok je Laza bio na svadbenom putovanju. Postoje razne teorije o njenoj smrti (od tuge, tifusna groznica, čak i samoubistvo).
Prevodio je Šekspirove tragedije.
Čitajući Kostićev dnevnik mogu se pronaći zapisi o njegovim snovima u kojima ga Lenka proganja. Dnevnik je vodio na francuskom jeziku.
Piše svoju poslednju pesmu,  ''Santa Maria della Salute'', posvećenu umrloj devojci koju je voleo.
1910. godine, u osamdesetoj godini, umire.

                                                                 Mladi Laza Kostić

Lenka Dunđerski

                                                   Julka Palanački, Kostićeva supruga

Divina comedia (fragmenti) - Nušić

Sto je taj covek tad nakazivao, sto sam tu cuo lepih reci o meni - 

to se prosto ne da upamtiti! Kako sam, ne znam, bio plemenit, dobra 

srca, castan, posten, skroman, darovit, cestit, blag, dusevan, iskren, 

druzevan, velikodusan, duhovit, darezljiv, mudar, raden, covekoljubiv, 

smotren, uzdrzljiv i bog-te-pita jos kakav. Kad sam sve to cuo, ja 

poceh vec i sam pomisljati da je odista zalost i grdna steta sto je 

umro takav covek kao sto sam ja! 

Izmed' ostalog, govornik je narocito zastao i opsirno govorio o 

tome kako sam ja i "preduzimljivog duha"; kako sam ja bio najrevnosniji 

clan onog odbora koji je skupljao priloge za spomenik pokojnim Acimu 

Pivljakovicu. Da budemo iskreni, mrtvom se coveku bar prasta... ono, 

jesam i ja pomalo pijucnuo od tog novca, ali ova lola sto mi sad nad 

glavom laze u stvari je popio ceo spomenik dragoga pokojnika Acima. 

Ja ne znam samo sto sad potrze tu stvar i tera me da ovako mrtav 

prolajem . Dobro, ja sam bio odbornik u tom odboru, ali jesam li ja 

jedini covek u Srbiji koji je odbornik kakvog odbora za podizanje 

spomenika, i je li to jedini spomenik u Srbiji koji su pojeli i popili 

odbornici? Ja sam siguran da ce on, ovaj isti Steva Joksic, cim se 

vrati sa moje pratnje, predloziti da se obrazuje odbor koji ce 

prikupljati dobrovoljne priloge za spomenik meni. 

.......... 

Cekaonica je sv. Petra kao i svaka zemaljska cekaonica. Po 

raznolikosti lica, koja sede tamo, lici na cekaonicu Ministarstva 

unutrasnjih dela, i to na cekaonicu toga ministarstva onoga dana kad 

padne stara i dodje nova vlada. 

Kad sam u tu cekaonicu usao i pogledao unaokolo, a meni se nesto 

ucini kao da sam dosao, boze me prosti, da trazim klasu, a ne da 

izradim sebi pristup u raj. Sarenilo je tim zanimljivije u ovoj 

cekaonici sto tu ima i svih vera i svih narodnosti, samo sto svi 

govore jednim jezikom. Na nebu se govori francuski, iako se Englezi 

staraju svim silama, kad njihov jezik nije mogao da postane svetski, 

da bar postane nebeski jezik. 

I koga ti tu nema u cekaonici. 

Tu neka stara generalica koja sva mirise na tamnjan i bosiljak, 

ali kojoj je mladost izvesno mirisala na sve svetske parfeme i 

sampanjsku aromu. Ona nosi sobom pismeno uverenje svoga arhibiskupa 

da je redovno posecivala crkvu; da je prilagala za veru; da je 

prilagala sirotinji, ali je izvesno zaboravila kod kuce uverenje 

svog muza, po kojem je u mladosti i suvise ljubila svoga bliznjeg. 

Tu jedan saraf koji jednako sapce nesto i, kad skupi prste da se 

krsti, jednako mu palac mrda, kao da broji novac, te ne ume nikako 

da se prekrsti. On je posao na nebo sa ovim racunom: dve vladike bile 

su mu duzne izvesne sume sa dvanaest na sto, pa su umrle, a dug nisu 

platile. Trazici im samo glavno, a interes ce im oprostiti pod uslovom 

da mu izrade ulazak u raj. 

Tu jedan pop, koji mi odnekud dolazi poznat; znam cak da ima i lep 

glas, ali bih se opkladio da se nismo u crkvi poznali. Pa onda, tu 

je i gospodjica S. glumica, koja misli da trazi raj na osnovu toga 

sto je na pozornici uvek igrala uloge poboznih i dobrih majki i 

dojkinja; razume se, ona ce brizljivo prikriti da je i van 

pozornice koji put igrala te uloge. Pa tu onda neki veliko - 

dostojnici, vladike, fratri, hodze; stare pobozne gospe i mlade 

zenice, koje bi, kad bi im se stavilo da biraju izmedju raja i 

pakla, izabrale - da se vrate na zemlju. I tu jos puno drugih lica, 

da ne mozes mesta dobiti. A sve se to gura, muva, privlaci i 

potiskuje, jer sve nestrpljivo ocekuje da bude primljeno kod sv. 

Petra te da udje u raj. 

........ 

E, sad mozete misliti kakvu sam vatru bacio. Napravi se jedan lom 

i guzva, ni ono nebo ni daj boze. Nastade dreka, piska i cika, i vec 

dodje do toga da se duse uhvate za guse, i bog bi ga sveti znao sta 

bi tu sve bilo, da se ne desi nesto cemu se niko nije nadao. 

Prosu se po nebu neka izvanredna svetlost, zatrubise trube 

arhandjela, heruvimi umilno zapevase: "Osana|" a ozgo se iz svetlosti 

zacu neki sveti glas, glas kome se ne odoleva, glas kome se pokorava: 

- Deco, deco moja, zar vam je i nebo tesno? 

Mi oborili glave od straha i gledamo u zemlju (tj. ne mozemo 

gledati u zemlju, vec preda se), a niko nista ne odgovara. 

- Izmirite se! - zagrme onaj sveti glas, glas kome se ne odoleva. 

Mi cutimo kao nemi i ne micemo se. 

Tada ce taj glas: 

- Ima li medju vama koga iz Srbije? 

Svi pokazase prstom na mene. 

- Sta je on tamo bio? 

- Policijski pisar, - odgovorih ja drscuci. 

- Izbacite ga iz raja, da bi mogli mirno ziveti, kako nebu i rajskim 

dusama i prilici.

''Sve se zaboravi, preboli'' Derviš i smrt

....Nije se udala, udali su je. Nekoliko dana pre mog dolaska. Da sam manje spavao, da sam i noću putovao, da je bilo manje umora, da su bile manje ravnice i niža brda koja je trebalo pregaziti, došao bih na vreme, ona se ne bi udala za Emina, a ja možda ne bih otišao iz sela. I ničeg ne bi bilo od ovog što me boli, ni Harunove smrti, ni ove noći, poslednje. A možda bi i bilo, jer neka noć mora biti poslednja, i nešto mora biti što boli, uvek......

....Ne znam kakva je sad, ja je pamtim po lepoti. I po izrazu patnje na licu kakvo nikad više nisam video, niti sam dugo mogao da ga zaboravim, jer sam tu patnju ja prouzrokovao. Zbog te žene, jedine koju sam voleo u životu, nisam se oženio. Zbog nje, izgubljenje, zbog nje, otete, postao sam tvrđi i zatvoreniji prema svakome: osećao sam se poharan i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj. Možda sam se svetio sebi, i ljudima, nehotice, i ne znajući. Bolela me, odsutna.....

...Bilo bi bolje da si me čekala, šaputao sam, u sebi, bilo bi lakše. Ne znam zašto, ali bi lakše bilo. Možda si ti važnija od zavičaja, i rodnog doma, sad, kad te nema. Kamo sreće da te nema, bilo bi lakše, bilo bi bolje. Bez tebe, više me bole tuđe daljine, i prazni drumovi, i čudni snovi koje sanjam i na javi, a ne mogu da ih odagnam, bez tebe. Ne žalim, svejedno je, a dozivam njenu senu, njen nestali lik, da se oprostim, poslednji put, da je ostavim još jednom....

....Danima i sedmicama sam putovao, da te vidim. Uveče sam legao pod šumsko drvo, gladan, izubijanih nogu, promrzao od ledene kiše, i zaboravljao na sve, razgovarajući sa tobom. Koračao sam drumovima bez kraja, uplašio bih se koliko ih ima i kakve su strašne razdaljine na svetu, da te nisam držao za ruku, išao uz tvoje bedro, uz tvoj bok, jedva čekajući ravan drum, da zatvorim oči, da mi budeš bliža i jasnija....

Okačiti veslo o klin

’’Te noći sam kasno stigao u svoj hladan, privatan pakao...’’. Utišao je radio, legao u krevet ali san mu nije dolazio na oči. Misli su mu pravile haos u glavi, igrajući vrzino kolo. Udahnuo je duboko, pokušavajući da se opusti i rastereti tešku glavu ali bez uspeha. Imao je osećaj kao da mu neko sedi na grudima i da će ga ovaj balon tišine preklopiti svom težinom iz koje neće moći da se izbavi. Danas je Uskrs a on ga ne slavi. Već godinama nije slavio ni Božić. Ti praznici su bili povezani sa njegovom prošlošću a on je prošlost ostavio daleko za sobom. Ili je bar to pokušavao.

Flešbek: Sava, prijatan vetrić. Divan dan za trening. Upravo je prošao ispod starog šabačkog mosta vraćajući se ka obali. Iza sebe je čuo vesele uzvike i smejanje. Okrenuo se da vidi gde su momci. Veselo su mu dobacivali dok je on odmicao presecajući reku svojim veslom. Bio je bolji od njih, ma najbolji. Prvi u klubu, prvi u državi. Prvak Evrope na 500 metara, svetski prvak u četvercu.On i Ludi su ostvarili normu za Olimpijadu. Nasmejao se, snovi su mu se ostvarivali. Kajak mu je bio u krvi, živeo je za treninge. Polako je usporavao, čekajući momke. Kraj flešbeka.

Soba je bila mračna. Bože, šta li je sada sa momcima? Godinama ih nije video, činilo mu se i vekovima. Bili su kao braća – Raja, Velja, Uki i on, Soko.Ili Dušan Sokolović. Ludi je došao kasnije. Bio je nenormalan, od njega se moglo očekivati sve ali je bio sjajan partner za dvosed. Najbolji dvosed u istoriji kajaka tadašnje Jugoslavije.

Flešbek: Haos u klubu. Žena očajnički plače, devojka je pridržava. Svi su u neverici – Ludi je nestao. Nema ga već tri dana, nikome se nije javio, niko ga nije video, samo je nestao. I to 3 meseca pred početak Olimpijskih igara. Svi su ćutali, niko nije znao šta da radi. Kraj flešbeka.

Osetio je gorčinu u ustima. Uvek je oseti kada se priseti te godine. Nisu otišli na OI. Bio je očajan, besan, razočaran kao nikada u životu. Ludi se javio 5 meseci nakon nestanka. Bio je u Kazahstanu na nekom brodu, otišao čovek da radi iz čista mira, kao da ih nije čekala najveća čast za jednog sportistu. Soko ga nikada više nije video inače bi ga verovatno ubio golim rukama.  U trenucima očajanja razmišljao je i da napusti kajak ali se tada dogodio trenutak koji mu je promenio ceo život.

Flešbek:  Ponuda je bila fenomenalna. Nemci su želeli da Soko vesla za njihovu reprezentaciju. Ponuda je uključivala i stan, automobil, visoke premije – sve ono što u svojoj zemlji nije mogao da dobije. Više mu je bilo muka da posmatra kako njegovi sastavljaju kraj sa krajem, a nakon debakla sa Ludim ovo se činilo kao spas i izlaz iz svega što ga je samo usporavalo ka uspehu. Odlučio je da potpiše. Kraj flešbeka.

Taj potpis obeležio je njegovu sudbinu. Nije naišao na razumevanje porodice. Otac nije hteo ni da čuje za to, pretio je da će ga se odreći. Zar on, Milorad Sokolović, koji je prolio sopstvenu krv u Drugom svetskom ratu i kome su ti fašisti pobili svu porodicu, da dočeka da njegov jedinac predstavlja njegovog neprijatelja? Sokolu je postavio ultimatum – porodica ili inostranstvo. Majka je ćutala, nije smela ništa da kaže iz straha. Soko je izabrao ovo drugo. Nikada više nije video svoje. Od nekog prijatelja je saznao da ga se Milorad odrekao preko ’’Politike’’ a da je majka ubrzo umrla od tuge. Osetio je kako mu se teret u grudima širi kao plima koja preti da ga potopi.

Flešbek: Jutarnji, popodnevni, večernji trening. Odlazak na spavanje u 22h. Rano ustajanje. Bez večernjih izlazaka, alkohola, žena, duvana, narkotika. Samo kajak. Davao je svoj maksimum na treninzima, želeći da se dokaže i da pokaže da mu je tu mesto, među najboljima. Jedna medalja, druga medalja, Evropsko, Svetsko. Zlato, zlato, zlato, zlato. Više nije imao mesta za odličja. Trudio se da ne razmišlja ni o čemu drugom osim o kajaku. U slobodno vreme analizirao je konkurenciju, razmišljao o metodama, vežbao u teretani. Bio je na vrhuncu karijere. Spremao se za Olimpijadu. Kraj flešbeka.

Ustao je polako. Leđa su ga opet bolela. Otišao je do kredenca u kuhinji, otvorio fioku koja je bila prepuna lekova. Uzeo je punu šaku tableta za bolove, po navici.

Flešbek: Lekar reprezentacije je samo odmahivao glavom, nemoćan. Bol je bio nesnosan. U početku ga je ignorisao, trenirao je, ali precenio je svoju izdržljivost. A i snagu. Rezultat – mišić je pukao. Kraj karijere. Kraj svega. I to dve nedelje pred početak Olimpijskih igara u Montrealu. Od bola u srcu je zanemeo. Kraj flešbeka.

Sada kada pokuša da se priseti šta se dešavalo nakon toga – ne može. Magla. Da li od lekova ili nečeg drugog, nije siguran. Jedino u šta je bio siguran je činjenica da je samog sebe zaustavio na stepenicama slave, i to korak pred vrhom. Svi su žalili zbog njegovog peha i govorili o tome kako bi sigurno osvojio zlato. I on je to znao, osećao je da bi bio neprikosnoven tamo. Ali bogovi su imali druge planove; Nika, Viktorija, Spes, Fortuna – sve su mu okrenule leđa.

Sportsku svakodnevnicu zamenili su lekovi za bolove i terapije. Dotadašnji veliki uspesi obezbedili su mu sportsku penziju, za novac nije morao da brine. Potpuno se osamio, izbegavajući kontakt sa ono malo ljudi što je znao, izbegavajući i sažaljenje u njihovim očima. Njegova karijera je bila mrtva, njegova duša je umrla sa njom, ostalo je samo telo koje je čekalo svoj kraj. U Jugoslaviju više nikada nije otišao. Više ga ništa nije vezivalo za nju, osim nekog kamena u grlu koji se često činio kao stena pri pomisli na reku Savu, šabački most, grad, njegov kraj Trianglu i ulicu.

Osetio je kako su lekovi počeli da deluju. Nadao se mirnoj noći, bez trzavica i buđenja u znoju. Na ulici se čulo brujanje automobila, psovanje srpskih gastarbajtera a zatim i čestitanje Uskrsa. Zatvorio je oči. U daljini je čuo šum reke. Znao je dobro da je to njegova Sava.

Nađen je mrtav posle dve nedelje u svom stanu, telo gotovo raspadnuto.

Silet

Gledam mastilo, vekovečno i crno,
što iz besmrtnog mi pera teče - jao!
Zašto bi se iko na misao moju osvrno?
Sve je već u onom što sam pokušao.

Jednom zajedno besmo, i to je dosta;
kakva vajda stavljati to u rime?
Zar da u jesen dođe prolećno doba,
il' maj iz severca suvomrazične zime?

Jednom zajdno besmo, i to je dosta;
i šta ako vetar udari protiv kiše?
Jednom zajedno besmo, i to je dosta;
vreme to vide i ne vrati se više.

Ko smo mi, da bi vidovitim znanjem
sutrašnjicu kinjili našim zaveštanjem?

Ezra Paund

Onjeginovo pismo Tatjani

Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? s kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom ce sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada ja u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…

Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas viđam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatam
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!

A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
K'o od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žeđi biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve što još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!...
Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.

Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš’o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o priviđenje moje drago,
promak’o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag’o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?

Ko si ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jamči lepim
i predajem se njoj bez straha…

Žeđ

Ostadoh te željan jednog letnjeg dana,
o, srebrna vodo iz tuđega vrela.
To je bilo davno.
Svaka mi je staza danas obasjana
suncem i lepotom. Sreća me je srela.
Iz stotine vrela žeđ moja sad pije.
Al' mira ne nađoh nigde, jer me nikad
vatra prve žeđi ostavila nije.

Ivo Andrić

Naša ljubav

Noć me ta u mladost stiže.
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
a ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene.
I jedno u drugom vidimo kugu.
A opet....izvan te kobne žene
u mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo.
I već sam od toga kao mesec žut.
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav
ili zagonetni čulni mrak:
znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
o rečni brzak.

Rade Drainac

Na sve spremna budi

Na sve spremna budi.
U noći nekoj kao devojčici pričaću ti bajke i skaske.
Drugi put ću zaželeti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno neću ti doći
i na stolu uzalud čekaće me tvoje ruke i čaj.
U društvu sa brezama šetaću u noći
a ti ćeš misliti da je zauvek prošao naš maj.
Na sve spremna budi, na smeh i na suze.
U životima našim možda tek prvi čin je gotov.
Da bih bio muzej, ako želiš da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da napišem stotine ovakvih redaka.
Jer u stihu ništa se drugo i ne dešava sem ljubavi i vere.
Tako je bilo u doba predaka.
Tako će biti i hiljadu godina posle naše, posle tvoje i moje ere.
Pa ipak, na sve spremna budi
jer zajedno nam je i da čekamo i da spavamo.
Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.
Prestaje nam još toliko toga a u našim glavama na žalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad možda neću ni primetiti bore na tvom licu
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad uđeš s ulice.
Nekad tvojim ćerkama zaboraviću da ispričam Snežanu i Crvenkapicu.
I četiri zida naše sobe učiniće ti se kao četiri beznadežna zida tamnice.
Ponekad pomislićeš da odumirem, kao država.
Ni Danton, ni Goran, ni Koševoj Oljeg.
I to ja, koga si za besmrtnog držala, za najboljeg.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma što preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale
te ruke su svete!

Izet Sarajlić

Gordost i predrasuda